Набуко ће добити новац, али нема гаса

Руски пројекат, гасовод Јужни ток, није у интересима Европе, објавио је ових дана координатор пројекта Набуко, Јошка Фишер, у немачким издањима ханделсблат и Цајт. Није прошло ни без поуке: Руска влада треба да очисти своје економске интересе од политичких амбиција. За Москву, уверава Фишер, није важан гас, она га сама има више него довољно, већ превага у прикаспијском региону.
 

Пензионисани дипломата узалуд се потписује за Москву. Гас јој је потребан, о чему сведочи, на пример, њен недавни споразум за Азарбејџаном о испорукама плавог горива - две милијарде кубних метара 2011. године уз касније удвостручивање извоза. О ситуацији око енергената из прикаспијског региона наш аналитичар Сергеј Гук разговара са замеником директора Института за енергетска истраживања РАН Владимиром Лихачовом.
 

Немачки аналитичари нису пропустили да истакну: јавне нападе против Москве Фишер је допустио први пут. И узрок је тривијалан: нервоза због тога што сопствени послови иду више него траљаво. Конзорцијуму Набуко за сада не полази за руком да склопи ни један гасни уговор. Као крајњи рок наводи се крај године. Ако не успе, пројекат иде у фиоку. Због неуспеха не треба никог кривити. Бивше совјетске републике које су добиле независност брзо су осетиле укус игре на интересима конкурентних држава. Ко да више, томе и гасна награда. У томе је сва једноставна позадина руских „ингрига".
 

Какве тенденције преовладавају - да ли Набуко има више шанси за успех, или јача опасност од фијаска? Експерт Владимир Лихачов.

Шта се дешава са тим пројектима? Јужни ток осигуран је ресурсима руског гаса. При томе прилично су велики ризици да ли ће корзорцијум који реализује пројекат моћи да осигура себи довољно финансирање у року и неопходном обиму. Истовремено, Набуко, по свему судећи, биће осигуран финансирањем. Он је приоритетни пројекат за ЕУ. Друга је ствар попуна гасовода: проблем о којем је ових дана говорио премијер Владимир Путин. Што је и изазвало негативну реакцију од стране руководећих лица из пројекта Набуко.
 

Европска страна за разлику од руске представљена је различитим групама заинтересованих лица. И ако се на националном нивоу или на нивоу компанија сукоби са Русијом и Гаспромом не дешавају, са друге стране постоје интереси Европске комисије као великог бирократског органа у сфери енергетске политике. И лица одговорних за реализацију пројекта, вишенационалног. Зато се сукобљавају разни интереси, и дешава се информациони рат. У тој ситуацији Русија предлаже партнерима смањење ризика за транзит и поуздане испоруке великих обима гаса у дуготрајном року.
 

Сада на рачун оптужбе да ми блокирамо гасоводе. Тема је једноставно измишљена. Русија реално не може некаквим политичким или другим начином да делује ни на конзорцијум, који пројектује Набуко, ни на испоручице. Узмимо, на пример, Азарбејџан, једног од највећих испоручиоца гаса. Он спроводи своју независну гасну политику, изјављујући: заинтересован је не само за испоруке гаса у Русију, већ и за Набуко. Осим тога, они разматрају у Азарбејџану пројекат Бели ток, егзотичан пројекат постављања гасовода преко дна Црног мора, али заобилазећи Русију, са изласком у Румунију. Разматрају са Грузијом изградњу терминала за компримовање гаса и његове испоруке у ту исту Румунију. Азарбејџан се понаша прилично независно и тешко да ће подлећи некаквом притиску од стране Русије.
 

Што се не може рећи за ЕУ, чији је проглашени циљ да затвори доток кисеоника руском концерну Гаспром. Зато њега, да се изразимо спортски, пресингују на читавом терену. Ометају излаз на директног европског потрошача. Злоупотребљавају право вета приликом реализације партнерских уговора. Истичу унапред неприхватљиве захтеве као што је самоуситњавање руског монопола. Све то се сматра коректним методима борбе против конкурента. Некоректним се проглашавају акције Русије, која се труди да ојача своје позиције у каспијском региону. То је оптужују и за притисак и уцену централноазијских земаља. Мада другог оружја осим дипломатије и трговине Русија нема. За разлику, рецимо, од САД и НАТО она не планира да решава енергетске проблеме војном силом. Ову доктрину изрекао је 2006. године шеф комитета сената САД за међународне послове Ричард Лугар. Од тада се она није мењала.