Списи о Србима

Са закашњењем од скоро два века, на српски језик су преведени сви текстови у којима је чувени француски песник, писац и политичар Алфонс де Ламартин помињао Србију, српски народ и обичаје. По први пут на једном месту, у оквиру књиге „Списи о Србима”, нашле су се забелешке, утисци и описи старог Балкана захваљујући којима је Европа у великој мери променила мишљење о народима под турском влашћу.

Изводе из Ламартинових дела приредила је и превела Јелена Новаковић која, исцрпним предговором, са лакоћом уводи читаоце у свет Ламартинових опажања. Шири контекст Ламартиновог интересовања за Оријент разјашњава у поговору Дејан Ристић, историчар. Захваљујући издавачкој кући „Утопија” пред домаћом публиком су двојезични (на српском и француском језику) фрагменти из радова познатог француског романтичара, „Пут на Исток” (1832-1833), „Белешке једног путника”(1835), „Нови пут на Исток” (1851-1853), „Историја Турске” (1854-1855), „Мишљења, говори и чланци о Источном питању” (1840).

Горштаци са углађеним манирима

Откуд утицајни европски песник на територији још сасвим неослобођене Србије? У 19. веку западни мислиоци су, тврде историчари, почели да прате збивања на Истоку. Тамошње занимање за Балкан расте у доба ратова за ослобођење од турске власти. У том интересовању предњачили су Енглези и Французи. Тако се Ламартин нашао на загонетном Оријенту, док су га са свих страна запљускивали утисци из Грчке, Бугарске, Турске, Бејрута и других тачака на крају Европе и почетку Азије. На источњачком путу 1833. године нашла се и мала српска кнежевина, побуњена, устаничка, али не потпуно ослобођена од Турака.

Српски је језик „складан, музикалан и ритмичан, међу њима има мало имовинске неједнакости, постоји само опште благостање, а једина раскош је у оружју”, описује Ламартин Србију тридесетих година претпрошлог века.

Мушкарце је доживљавао као горштаке са углађеним манирима, као пастире који живе за слободу. Лепота жена га је подсетила на становнице луцернског и бернског кантона. О Србији пише информативно и занимљиво, често у романтичарском заносу. Није равнодушан према спремности да се Срби изборе за своју независност, самосталност и коначно ослобођење од Турака. Током два месеца, колико му је било потребно да обиђе овај део света, срео се са сељацима, кнезовима и ратницима, слушао епске народне песме, величао домаћи понос и гостопримство.

Важна епизода у његовом казивању је долазак у предворје Ћеле куле. Тамо је стигао само у пратњи турског дечака који му је чувао коња. Зато није имао кога да упита какав је то „варварски споменик”. Док се дечак играо комадићима костију, Ламартин је сачекао караван и турске коњанике који су му објаснили да су то лобање Срба, погубљених у последњој буни. Ламартин је Ћеле кулу описао као цену слободе коју је мали балкански народ морао да плати Отоманима. Осим тога што је био песник и прозаиста, Ламартин је био и политичар у Француској и предвиђао је да ће Срби створити нову, независну европску државу.

Залагање за „српско питање”

– Ламартин је допринео разумевању између Француза и Срба. Дуго је његов народ навијао за опстанак Отоманске империје. Међутим, Ламартиново виђење их је поколебало. Он је глорификовао настојање Срба да поврате државност. Веома је важно што је баш Ламартин тај који их је суочио са стањем на Балкану, јер је он био неоспорни ауторитет и веома читани аутор. Био је, савременим језиком речено, српски лобиста. Залагао се за „српско питање” међу француским дипломатама, политичарима и парламентарцима. Ми, историчари, сматрамо да је управо Ламартин отпочео еру француско-српског пријатељства, а не догађаји из Првог светског рата, како се обично мисли – објашњава Дејан Ристић.

„Списи о Србима” изашли су у оквиру библиотеке „Баштина ратника” чији је покровитељ Министарства рада и социјалне политике. Приређивачи и издавачи имају јасну намеру да оба европска народа подсете на литерарне и историјске квалитете Ламартинове прозе. Француски романтичар је, слажу се многи, неоспорно био на страни Србије у време док се она борила за државност. Златна нит која би могла повезати „Списе о Србији” са 21. веком, јесте питање на који начин, због чега и ради којих циљева би српско друштво поново могло стећи наклоност неког савременог Ламартина.