Под туђим небом

Он је умро под туђим небом и у горком изгнању, у неподношљивој носталгији за Русијом и својим народом. Ове речи су посвећене Ивану Буњину, великом руском песнику и писцу, добитнику Нобелове награде за књижевност. 22. октобра навршило се 140 година од његовог рођења.
 

Иван Алексејевич Буњин рођен је 22. октобра 1870. године на имању својих родитеља код Вороњежа, у централном делу Русије, одакле су, како је писао у својој аутобиографији, изашли мал те не сви највећи руски писци на челу са Толстојом.
 

Буњин је почео рано да пише. Писао је огледе, скице, стихове. Прилично брзо обратила је на њега пажњу и критика. 1903. године за књигу песама Листопад и превод Песме о Хијавати Лонгефлуа, Буњину је први пут била додељена престижна Пушкинова награда, коју је касније добио још два пута. 1909. године Буњин је бо изабран за академика у области лепе књижевности, поставши најмлађи академик Руске империје. Сам је сматрао да је његова популарност започела објављивањем приче Село, у којој је писац представио савремено село без сваких улепшавања. Ова књига коју је сам аутор назвао беспоштедном била је примљена не међу свим његовим савременицима, али касније се испоставила пророчком. 1917. године у Русији се десила револуција, уништивши онај свет који је био тако драг руском писцу. Нисам био од оних који су били затекнути њоме, за кога су њене размере и зверства била неочекиваност, али ипак стварност је превазишла сва моја очекивања: у шта се убрзо претворила руска револуција не може да схвати нико ко је није видео, сећао се он много година касније.

Буњин је напустио Москву 1918. године, живео на југу Русије, који је прелазио из руку белих у руке црвених и обратно, и две године касније емигрирао је прво на Балкан, затим у Француску. Најпознатија његова дела била су написана у емиграцији.
 

Прво су Буњин и његова жена, Вера Николајевна Муромцева, живели у Паризу, затим су прешли у мање туристичко место Грас на југу Француске. Овде им је било суђено да проведу већи део свог живота, да преживе Други светски рат и прве послератне године. У Француској Буњин је написао десет нових књига. Међу њима је Ружа Јерихона, Митина љубав, збирке прича Сунчаница и Божје дрво. 1930. године објавио је аутобиографски роман Живот Арсењева, за који је добио Нобелову награду за књижевност. То је био успех не само књижвени, већ и политички. Руски писац Борис Зајцев, који се такође нашао у емиграцији, сећао се о томе овако: Видете, ми смо били некакви последњи људи тамо, емигранти, и одједном писцу емигранту дају међународну награду! Руском писцу! И доделили су је не за некакве политичке списе, већ ипак за уметничко дело...
 

Наравно, политички мотиви у додели награде руском писцу који није примио совјетско уређење били су присутни. Али ипак Нобелова награда се даје не за полтику, већ за благородно понашање у сложеним политичким околностима, каже руски писац Дмитриј Биков.
 

Наравно, то је била награда дата руској емиграцији. Избор је био између Буњина и Мережковског. Вероватноћа награде је била толико висока да су они међу собом разматрали да ли треба да је деле ако се нешто деси. Буњин категорички није хтео да је дели. Али то да она одражава интересовање према руској емиграцији и посредно за оно што се десавало у Русији, то је несумњиво. Буњин је победио у том такмичењу, зато што је боље писао, као прво, а као друго зато што Нобелова награда по традицији поштује писца са своје територије. Писца који је донео у књижевност одређени завршен, у потпуности описан свет, као што је било са Маркесом. Буњин је то учинио само за јужноруску губернију.
 

10. новембра 1933. године све паришке новине су изашле са насловима: Буњин - Нобеловац! Стваралаштво руског писца је добило међународно признање, али његов живот у туђини мало се променио. Награда је била потрошена врло брзо, зато што Буњини никада нису умели исправно да распоређују новац. Касније године су повели у сиромаштву, да не кажемо у беди. У време немачке окупације Француске Буњин ништа није штампао, пошто је сматрао сасвим неприхватљивим сарадњу са фашистичким властима. 1943. године у Њујорку су изашле његове Тамне алеје, књига прича о љубави, коју је Буњин сматрао нечим попут сунчанице - тренутним озарењем, које не може да траје дуго.
 

Последње године писац је посветио књизи о Чехову, која је остала незавршена. У ноћи између 7. и 8. новембра 1953. године Иван Алексејевич је умро на рукама своје жене. Сахранили су га на руском гробљу у Сент-Женевјев-де-Буа у Паризу. За живота Буњина и његова дела у СССР нису штампали, али 1954. почео је повратак писца у домовину. Његова дела била су објављена у милионским тиражима, изашло је неколико издања сабраних дела и мноштво једнотомних. Ипак оне његове књиге у којима је писао о догађајима октобарске револуције постале су познате читаоцима тек после перестројке.