Реци ко ти је друг

Од 12. до 16. новембра Варшава је домаћин јесењег 56. заседања Парламентарне скуштине НАТО-а. Међу њима је 220 парламентараца из 28 земаља чланица алијансе, делегати из држава партнера и многобројни посматрачи. Дневни ред форума који протиче уочи самита у Лисабону свеобухватан је. Али посебно место у њему заузимају питања, званичним језиком речено, све већег значаја партнерских односа алијансе и перспективе нових чланова.
 

Што се тиче партнерства и претендената на чланство, може се рећи, пријатеља алијанса има довољно. Сви они улазе у Савет евро-атлантског партнерства, формиран 1997. године. У ту структуру између осталог укључене су скоро све бивше совјетске републике. Укупно у Савету има 50 држава, укључујући саме чланове НАТО-а. Осим тога, постоје такозване „контактне земље“. Оне се налазе ван граница евро-атлантског простора, и односи са њима граде се на билатералној основи. То су Аустралија, Јужна Кореја, Јапан и Нови Зеланд.
 

Свако, разуме се, има право да сам бира пријатеље. И Русија као највећи сусед НАТО-а, коју алијанса не престаје да назива својим партнером, не планира да у том погледу даје никакве савете. Друга је ствар што, како пословица глси, о човеку, као и о организацији, можемо да судимо о томе кога они позивају себи за пријатеље. У том погледу карактеристику потписују себи сами. Потписали су је и у седишту НАТО-а. И она благо речено не делује беспрекорно. Као пров, као што видимо, највећи војни блок планете упорно наставља кретање путем претварања у глобалну организацију, ма шта тим поводом Брисел говорио. И са таквом завидном упорношћу он наставља да укључује у ред својих „пријатеља“ и претендента на чланство Грузију. Земљу коју је међународна комисија ЕУ била прогласила за агресора због започетог рата против Јужне Осетије у августу 2008. године.
 

Захваљујући суздржаности коју су испољили ветерани европске интеграције, углавном због става Француске, Немачке и Италије, старијем атланстком партнеру у НАТО-у, САД, није пошло за руком да издејствује пружање Акционог плана за чланство у Алијанси Грузији. Зато уочи отварања актуалног заседања у ходницима власти у Тбилисију владало је скоро празнично расположење. Како је са поносом саопштило МИП Грузије, председнику парламента Дејвиду Баркадзеу биће пружена могућност да иступи на седници и да фиксира позицију своје земље. У еуфорију су тбилиске политичаре бациле и недавне посете генералног секретара НАТО-а Андреса Фога Расмусена у Грузију и већ поменутог Давида Бакрадзе Вашингтону. Занимљиво је да су грузијски представници били у саставу делегације Парламентарне скупштине НАТО-а, која је ових дана посетила Авганистан.
 

Ипак, самтра потпредседник Академије геополитчких проблема Владимир Анохин, без обзира на стратешку вредност Грузије за НАТО, за сада не треба говорити о њеном чланству.
 

Статут НАТО-а предвиђа између осталог озбиљна ограничења ступања у алијансу, говори експерт. Има се у виду пре свега нерегулисаност територијалних проблема. А то је за Грузију болна тачка. Стара Европа, наравно, испољиће опрезност. Зато што ће на вагу бити положени или односи са Русијом, или игра са Грузијом, али већ против Русије. Овде ће очигледно превагнути интереси односа Русије са НАТО-ом. Али НАТО неће пропустити да шпекулише на том питању. Грузија, ако није адут, у сваком случају није шестица.
 

Са Владимиром Анохином слаже се и Сергеј Маркедонов из Института за политичку и војну анализу. Искуство Будапештанског самита НАТО-а априлу 2008. године показало је, подсећа наш експерт, да без подршке савезника строга линија САД не пролази. Па и унутар САД једнозначна подршка Грузији више није толико популарна, као раније, уверен је он. Између осталог, много тога ће се пројаснити на самиту у Лисабону.