Памтити и недопустити понављање

Пре 90 година на европском делу Русије завршен је Грађански рат, када се са Крима завршила масовна евакуација Руске армије под командом барона Петра Врангела. Сунчаног дана 16. новембра 1920. године на бродове су се укрцале последње патроле јункера. Из Севастопоља, Керча, Феодосије и Јалте на 132 брода са полусторва је укупно отишло око 150 хиљада људи. Тако је започела велика емиграција Руса у иностранство. Руска емиграција је била велика трагедија руског народа, при томе обострана трагедија: оних који су напуштали Русију и оних који су у њој остајали, каже директор Руског института за стратешка истраживања Леонид Решетников.
 

Национална катастрофа је наравно 1917. година. Она је постала неизбежна у току читавог развоја Русије у другој половини 19. и почетком 20. века. Реч је о томе што је започела духовна криза нације, пре свега у образованом њеном делу. Одступање од вере, од Бога. Дошло је до неприхватања цара као врховног владара – помазаника Божјег, који је деловао у православном пољу. Зато су ови процеси у контексту економских и социјалних проблема одиграли огромну улогу у настанку духовне кризе. Због те кризе и дошло је до 1917. године.
 

У фебруару 1917. године, истиче научник, постојао је покушај да се престроји руски цивлизацијски код на европски. Није успело. На власт су дошли екстремистички расположени посленици, који су псотавили здатак не да престоје код у западноевропском духу, већ једнсотавно да сломе руски начин живота и да ликвидирају историјску државу Русију. Када се ломи окосница, они људи који су живели са овом окосницом, супротстављаће се. Они једноставно нису хтели да се претварају у затворенике или изгнанике.
 

Одлазили су они који нису хтели да се предају, нису желели да живе при новом режиму. Ако се узме армија Врангела, 145 хиљада људи је одлазило са мишљу да ће наставити борбу, подсећа Леонид Решетников. То је била евакуација армије, а не неко бекство. Они се не могу назвати издајницима зато што су бежали. Многи нису хтели да иду. И одлучили су да поделе судбину свог народа. Завршило се то стрељањем без истраге и суђења неколико десетина хиљада људи. Многи емигранти су се испољили као истакнути људи. Српска и бугарска универзитетска наука у многоме је била формирана на руској професури. Оперска позоришта и балет у тим земљама такође су стварали у многоме емигранти из Русије. Таквих примера, по речима научника, има много.
 

За Русију одлазак таквих образованих људи био је велики губитак. Домовину су они градили у Француској, Бугарској, Југославији, Грчкој. И створили су тамо своју Русију, ону коју су носили у својим срцима. Постојала је своја Русија око руских цркава, око руских заједница. Они су живели оном Русијом из које су отишли. И до данас она постоји у иностранству.