Мешање комесара ЕУ Јелка Кацина

Званичне изјаве које даје потпредседник Делегације Европског парламента за Југоисточну Европу и Известилац Европског парламента за Србију Јелко Кацин, готово да су натерале јавност и грађане у Србији да постану имуни на све увреде овог „србомрсца“. Мржња и нетрпељивост коју Кацин перманентно испољава према Републици Србији, у супротности су са свим начелима, деклерацијама и тзв. „вредностима“ институције која му је дала мандат и коју представља. Осим тога Јелко Кацин деградира и руши сувереност Републике Србије, тако што користи сваку погодну прилику да се умеша у унутрашње ствари наше државе.
 

Такво понашање је потврдио и недавно, када је поводом првобитне одлуке Србије, да не присутствује додели Нобелове награде за мир, упутио бујицу критика и претњи: „Нема ниједне земље кандидата за чланство у Европској унији или потенцијалног кандидата која на такав начин манифестује своју сервилност - рекао је Кацин за Радио „Дојче веле“ и додао: „То је доказ да о србској спољној политици треба обавити праву расправу, не само у Србији, него и у ЕУ“ (www.dw-world.de, 7.12.2010.).
 

Кацин не штеди критике на рачун Србије нарочито када је у питању тема хапшења генерала Ратка Младића: „Оно што Брамерц поручује, јесте то да је Србија сама себи највећи изазов. Када буде одлучила да се покаже у правом светлу, она ће то и постићи. Нико жив у Европи више не верује Србији да Младића нема. Ако га нема у Хагу, нема га због Србије“, каже Кацин („Бета“, 3.12.2010.). А смо четири дана након ове изјаве, Јелко Кацин је на рачун Србије направио нови гаф у коме је поститоветио успех србских тенисера са неуспехом државе у трагању за хашким оптуженицима: „Питам се како је Србија могла да освоји Дејвис куп у тенису, на чему јој искрено честитам, а не може да пронађе Ратка Младића и Горана Хаџића. То не иде једно с другим“, констатовао је Кацин („Политика“, 7.12.2010.).
 

Не треба заборавити ни његово учешћу у писању тзв. Резолуције о Сребреници, а што је дословце потврдио: „Ми смо писали ту резолуцију и крајњу формулацију смо завршили тамо у децембру 2008. године како би се ствари правовремено завршиле (...)“, открио је тада Јелко Кацин („Кажипрст“ Б92, 18.3.2010.).
 

Поред медијских изјава Јелка Кацина из којих се веома јасно види да он усмерава, диригује и властима у Србији издаје наредбе за вођење „званичне“ државне политике, о томе постоје и писани трагови. Наиме, аутор овог текста је дошао у посед интегралне верзије писма које је Кацин, 31. августа 2010. године, упутио на адресу министра полиције Републике Србије Ивице Дачића и министарке правде Снежане Маловић. Из садржине овог писма, произилази инсистирање Кацина да се, условно речено, српске власти припреме на „реферисање“ унутрашњих државних проблема.
 

На самом почетку свог обраћања властима у Србији, Кацин каже да би „желео да благовремено скрене пажњу на нека конкретна и актуелна питања о којима ће се водити дискусија“ и то „на састанку Интер-парламентарног одбора Народне скупштине Србије и Европског парламента који треба да се одржи 4. и 5. октобра у Београду“.
 

„Желећи да закључци састанка буду колико је то год могуће позитивнији, продуктивнији и свестрано мотивишући, искористио бих ову прилику да као известилац за Србију укажем да питања реформе правосуђа, борбе против организованог криминала, ситуације у Санџаку и изласка из тренутне економске кризе захтевају свеобухватне договоре“, пише Кацин и додаје: „Сматрам да би јасни одговори и објашњења о напретку омогућили бољу радну атмосферу и квалитетније резултате заседања“.
 

Он подсећа да у Европској унији „са великим интересом и очекивањима прате развој друштва и напредак који про-европска Србија постиже у напорима да унапреди свестрану сарадњу са ЕУ“.
 

Даље у свом писму Јелко Кацин обећава подршку режиму у Србији: „У европском парламенту желимо да са конкретним иницијативама и препорукама искрено подржимо све про-европске снаге у Србији, убрзамо прилагођавање и неопходне промене, како би Србија побољшала динамику и квалитет приближавања у ЕУ“, истиче Кацин.
 

Позивајући се на потребу „континуираног и квалитетног дијалога између Европског парламента и Народне скупштине Србије“, Кацин предлаже „нека од кључних питања која ће захтевати заједничку пажњу“, те свој предлог дефиниче у пет тачака.
 

На првом месту Кацин истиче проблематику реформе правосуђа Србије, практично вршећи притисак на Србију да се тај проце у пуној мери наставии да се делегацији Европског парламента пруже сва релевантне информације везане за ту тему:
 

„Актуелни напори да се реформа правосуђа успешно настави морају добити јасну подршку свих државних органа. Реизбор судија и напори Друштва судија Србије да се неки аспекти реизбора пониште су проузроковали многе контроверзе у протеклих годину дана. Пуна владавина права је један од основних предуслова које све земље које теже чланству у ЕУ морају да испуне. Механизми који стоје на располагању функционалној правној држави су такође једно ефикасно средство којим се може стати на пут корупцији и организованом криминалу. Из ових разлога реформа правосуђа је била и остала у фокусу пажње свих институција ЕУ које прате развој Србије и њен напредак ка ЕУ. Досадашњи успеси на овом пољу морају бити одржани, продубљени и проширени на све аспекте функционисања правосуђа. Најновија вест да је преко 650 неизабраних судија прешло у једну опозициону партију говоре о извесној фрагилности реформе и политичким импликацијама. Делегација ЕП очекује да ће добити све актуелне и релевантне информације везане за ову тему. Обезбеђивањем услова за успешан наставак ове важне реформе мора бити политички приоритет и Народне Скупштине“, пише Јелко Кацин.
 

Друга тачка у писму Јелка Кацина се односи на дешавања у Санџаку, те у том контексту Кацин упозорава режим у Србији да је реч о дискриминацији Бошњачке националне мањине и перфидно заговара тезу децентрализације као могуће решење:
 

„На основу информација које објављују ваши медији може се доћи до закључка да се у јавности појављује све више негативних вести о приликама и развоју негативне атмосфере у Санџаку и у односу према Санџаку. Недостатак одговарајућег дијалога, поверења, међусобног поштовања односно игнорисања, како стање називају неки коментатори, отвара многа (не)потребна питања о ширини дискриминације етничке/их и верске/их мањине/а. Децентрализација као процес демократизације и убрзаног развоја нуди права средства за остваривање бољих материјалних предуслова за свестрани развој мање развијених подручја. Уверен сам да у Србији постоји искрена и широка политичка жеља, спремност, потреба па и воља за побољшањем и превазилажењем садашње ситуације. У време када су остварене велике, квалитетне и позитивне промене у односима између БиХ и Србије, назадовања квантитета и квалитета односа са Бошњацима унутар Србије квари позитивну слику Србије“, оцењује Јелко Кацин.
 

У трећој тачки свог писма, Известилац европског парламента за Србију Јелко Кацин обавештава власти у Србији да је од стране адвокатског тима Богољуба Карића „званично обавештен о конкретним активностима које, по њима, иду на штету поштовања људских права господина Богољуба Карића и његове породице“. У том контексту Кацин цитира на десетине одредаба из различитих међународних конвенција, пактова и деклерација о људским и грађанским правима и слободама, на који су се позвали Карићеви адвокати.
 

Даље, у четвтој тачки писма упућеног властима Србије, Јелко Кацин износи забринутост за стање у медијској сфери Србије и безбедност новинара, али на загонетан и недоречен начин изражава и сумњу у независност појединих медија:
 

„Питање до ког степена је постигнута слободе медија је један од кључних показатеља колико је нека земља напредовала у успостављању функционалне и отворене демократије. Скорашњи напади и претње појединим новинарима (Дејан Анастасијевић, Бранкица Станковић, Теофил Панчић, итд.) говоре о томе да у неким случајевима и најосновнија безбедност ове професије још није осигурана. С друге стране, потребна је и целовита расправа о самосталности и неизвесности неких медија. Информације из кругова који су блиски неким министарствима или тужилаштву на које се медији позивају, а од којих се те институције јавно не дистанцирају, постављају сасвим легитимна питања о независности или професионалности тих органа“, упозорава Јелко Кацин.
 

У петој и уједно последњој тачки писма, без навођења имена појединаца, Јелко Кацин указује властима у Србији на афере за које је познато да су главни актери србски тајкуни:
 

„Стратегија изласка из актуелне економске кризе представља један од најважнијих програма садашње и будућих Влада Републике Србије. Уско повезано са овом темом су и питања односа и спрега великих привредника са државним структурама, монополи у економији и однос високих државних функционера према страним и домаћим инвеститорима. Афере око приватизације нпр. ¢Вечерњих новости¢и ¢WAZ-а¢, као и око продаје ланца ¢Maxi¢не доприносе поверењу европских и страних инвеститора у Србији“, упозорава Јелко Кацин.
 

Дакле, без обзира на делимичну тачност појединих констатација из писма Јелка Кацина, који објективно представљају проблеме у друштвеној и економској сфери Србије, суштина спорног писма има сасвим друге димензије. Ово писмо заправо показује колики утицај имају институције и појединаци ЕУ када је реч о креирању значајних догађаја у Србији, дезинтеграцији Србије и уступцима које режим мора да учини страним менторима.
 

Због оваквог мешања и утицаја у унутрашњу политику земље, стиче се закључак да Република Србија сасвим извесно губи своју државну сувереност. А зашто се то чини? Зато што од тема које намећу званичници ЕУ попут Јелнка Кацина, зависи недостижни пут Србије у ЕУ. То се свакако најбоље види из последње реченице Кациновог у коме стоји да су предходне теме истакнуте у жељи се припреме што бољи услови за „усвајање што је могуће позитивнијег извештај о напретку Србије“ у Европском парламенту.
 

Иван Нинић,