Страх од инфлације

Од Нове године до краја јула инфлација је у Србији порасла 4,8 процената. Само у прошлом месецу 0,6 одсто. Мало или много – питање је сад. Поготово у односу на оно што је за ову годину предвидела Народна банка Србије, која је себи, али и осталим актерима економске политике земље, поставила циљну стопу инфлације у интервалу од четири до осам процената. Уз неформално обећање гувернера Радована Јелашића да ће се НБС трудити да погоди доњи део инфлаторне „стативе”. Прошло је седам месеци 2007. Чини се да је гувернер близу циља, али да ли ће га и домашити – остаје да се види. За изабрани модел таргетиране или циљане инфлације, за коју се определила наша централна банка, промашај је и када се пребаци, али и подбаци изабрани оквир мете. А то се управо догодило лане. У овом часу, то је, међутим, много мањи проблем од зебње, која се овог лета проноси разним каналима. Да нас чека врућа, по некима, права инфлаторна јесен. Да ли?

На једној страни налазе се, одиста, нимало слаби наговештаји могућег распиривања цена. Нафта је на светском тржишту, баш као и многи метали и сировине које увозимо, из дана у дан све скупља. Већ је извесна корекција цене струје у септембру за око пет процената. Тропске јулске врућине озбиљно су довеле у питање приносе многих пролећних, али и вишегодишњих засада. Пекари траже више цене хлеба. И на све то, као опасан системски проблем, на који већ месецима упозорава велики број економиста, стоје висока буџетска потрошња и велике плате државних чиновника и радника у јавним предузећима. Коначно, буде се цене и индустријских произвођача који су најопаснији весник дубоких и потмулих поремећаја у привреди.

С друге стране, опет, чини се да инфлаторни ђаво не изгледа баш тако црн и злослутан. И лане су цене енергије расле, па је инфлација била мања од очекиване. Централна банка у борби за стабилност цена и очување вредности домаће валуте нема неки богзна какав разуђен систем, али и са оскудним мерама успева да и по цену високих трошкова инфлацију задржи под контролом. Ово се, пре свега, односи на веома експанзивну буџетску потрошњу и реализацију Националног инвестиционог плана. И кончано, неспутаним увозом, поготово робе широке потрошње, неутралисаће се појачана домаћа тражња, снизити притисак на цене, али трговински дефицит лако може бити и свих осам милијарди евра, ако се све настави досадашњим темпом.

Откуда онда страх од инфлаторног пожара, поготово што су наше садашње стопе много ближе цивилизованој Европи, са око два одсто у просеку, него Зимбабвеу, где ће ове године инфлација бити највећа у свету – свих 100.000 процената.

Када се искључе политичке и друге примесе у ширењу страха од инфлације, долазимо на терен зазирања од нечега што је ово друштво не тако давно, пре 14 или 15 година, дебело платило. Од инфлације 1993. и прва 24 дана јануара 1994. која је бележила раст од два до три процента на сат или 70 одсто дневно. Да је таквим темпом наставила да хара целе 1994. достигла би невероватних 313 милиона процената. Вајмарска Немачка почетком четрдесетих или сада Зимбабве готово да су неупоредиви са ондашњом СРЈ огрезлом у инфлацији и општем безнађу са платама од пет марака и пустим рафовима продавница. Горка сећања.

Деда Аврам, како је народ од милоште прозвао Драгослава Аврамовића, тадашњег гувернера НБЈ, који је са својом екипом инфлацију скоро преко ноћи довео на нулу, па чак и у зону дефлације појединих месеци, показао је да држава, када хоће, може да направи хаос, али и да га заузда.

Проблем ондашњих, а по много чему и садашњих економских власти био је и остао – да се достигнути низак ниво инфлације трајније одржи и полако своди на све мању меру. А то је, тек када се чује за јапанске стопе, око нуле, више него тежак, ђавољи, посао. А на том испиту пале су и падаће многе владе и политике.

Ако је инфлација кварење новца, од чијег се погубног деловања ничим не можемо ефикасно заштитити, поготово најсиромашнији делови друштва, јер нема тих пара и вредности које она не може да обезвреди до апсурда, да ли је и у нашем случају разумна извесна доза страха од такве болести? Једнозначног одговора нема, нити га може бити.

Али, као и са сваком врстом страха, осећањем које најчешће нема рационалну основу, људски је прибојавати се од инфлације и њених погубних последица. Питање је само мере. Зато је задатак економских власти тим већи и пречи да јој се на ваљан и одговарајући начин супротставе. Поготово када у игру уђу опасни психолошки фактори и покрену самосталну инфлаторну спиралу.