Зец је наше све

Наступајућа 2011. година је по источном календару – година зеца. У Русији је ова животиња врло поштована, и то не једном у дванаест година, већ свакодневно. Као прво, зато што се среће у скоро свим руским регионима и зато што је лик у многим древним бајкама и предањима. А као друго, зец је по легенди спасио живот великом руском песнику Пушкину. Због тога му је чак подигнут споменик, који је у години на измаку навршио десет година.
 

Пушкин је био слободољубив човек и већ је пре двадесет пете године успео да преплави Русију „гнусним“ песмама с тачке гледишта званичне цензуре из тог времена. Да би схватио да не сме тако да пише руски цар је протерао песника у прогонство, у породично имање Михајловско, које се налазило на око триста километара од Петербурга, односно у крајњу забит.
 

Прво Пушкин није могао да трпи ово месташце удаљено од престонице и јако се љутио. А касније га је чак наволео и ту је написао много изванредних дела. Заправо, Пушкина као таквог, руска књижевност је добила управо након овог његовог принудног „службеног пута“.
 

Ипак, песнику је било досадно. Недостајали су му Петербург, светске разоноде и његови пријатељи, којима је желео да прочита оно што је написао у затвору. И у децембру 1825. године одлучио је да прекрши забрану и да се из Михајловског упуту и Петербург. И већ је сео у санке и викнуо кочијашу: „Брже!“ кад му је на пут истрчао зец. Коњи су стали. У Русији постоји древно сујеверје: ако зец претрчи стазу – не треба ићи на пут. Пушкин је уздахнуо и вратио се.
 

Касније се испоставило да га је овај догађај спасао од озбиљних непријатности, а можда и од погибије, каже сарадник Пушкиновог музеја Вероника Кирсанова.
 

Управо тих дана Пушкинови пријатељи, руски племићи, који су смислили тајну заверу с циљем да промене државну владу у Русији, имали су последњи састанак пре одлучујућег наступа, који је у историју ушао као „устанак декабриста“. Да је Пушкин дошао до Петербурга, сигурно би био с завереницима и делио би њихову судбину. Као што знамо, Николај I се строго обрачнуао с декабристима – петорица су била обешена, остали прогнани у Сибир с лишавањем свих звања и награда. Не зна се шта је чекало Пушкина да није било зеца (...).
 

Прошле су године и група ентузијаста одлучила је да званично забележи улогу зеца у судбини првог песника Русије. Тако се на раскрсници, где је по предању Пушкин срео зеца, појавио споменик. Мале и велике зечеве сад у Михајловско доносе сви од реда – време је да се отвори музеј за њих. Поштоваоци код споменика доносе шаргарепу и купус како би умилостивили живи симбол. Зечеви, којих од Пушкиновог времена нема ништа мање у Михајловском, са захвалношћу примају поклоне.