Сва деца се смеју једнако...

Умеће човека да се радује животу и смех су у борби против болести потребни подједнако као и медицинска помоћ. У животу болесне деце они су посебно важни. За време новогодишњих дана у московској дечјој психо-неуролошкој болници бр. 18, у којој се лече деца с дијагнозом „дечја церебрална парализа“ (ДЦП) отворен је стваралачки студио с малом бином – за музичке и плесне вечери.
 

Дискотека у болници, у којој се многи тешко крећу сами, са штаповима или на точковима – то треба видети! Међутим, сва деца – и здрава, и болесна – исто се смеју и радују. Иако понекад могу да играју само рукама. Пре само пола века дијагноза ДЦП је била једнака пресуди. Ова деца уопште нису лечена – то се сматрало бескорисним трудом. Док се овог посла није прихватила професор Ксенија Семјонова, која је успела да докаже да постоји могућност да се деци помогне у овој несрећи и да се у буквалном смислу подигну на ноге многи који су били у колицима. Главни лекар болнице Татјана Батишева је у разговору с дописником „Гласа Русије“ истакла:
 

Неуропластика мозга детета је јединствена. И не зна се шта ће ово дете бити кад порасте. Оно може бити врло талентовани уметник. Оно може необично да осећа музику, јер Господ, ако нешто узме, да нешто друго. Није случајно што се ова деца називају „децом-анђелима“ То није случајно. Деца су наша савест. Она су нам дата да наше друштво и ми не бисмо сами почели да се крећемо на четири ноге и да се не претворимо у животиње. Ми за њих треба све да учинимо.
 

Московска болница за децу оболелу од ДЦП је јединствена, тврди Татјана Батишева. – И то због неколико разлога. Један од њих је узраст пацијената – од неколико дана до 18 година. Лечење је бесплатно. У многим земљама у свету таквом децом се баве до 3 године, то је ефикасно, а касније је прескупо. Осим тога, обично слични центри акценат стављају на једну методу, која им се чини најефикаснијом. Овде се користе све методе за рехабилитационо лечење, које су данас познате. И медикаментозне и немедикаментозне. То су и све могуће варијанте медицинске фискултуре, физиотерапија, балнеотерапија, иглорефлексотерапија, ласер... „По томе смо јединствени,“ уверена је Татјана Батишева. Управо због комплексног, мултидисциплинарног приступа решавању проблема.
 

Московска болница као центар за лечење деце, која болују од ДЦП сарађује с многим колегама у различитим земљама света. Постоји и специјално оделење, чији сарадници прате светске новитете у овој области – и научне, и практичне. На пример, последње што смо купили јесте немачки апарат за смањење спазма, напетости мишића. А сензорска соба, коју деца обожавају представља енглески проналазак, који учествује на све органе чула – пипања, мириса, вида, слуха, додира. Овде се осећа мирис четинара, тихо се чује музика, цвркућу птичице, жуборе фонтане и светлуцају сијалице и гирланде. Деца се играју на воденим креветима и јастуцима, у базену с лоптама, додирују предмете резличитог степена мекоће и тврдоће... Шестогодишња Кристина љуљајући се на кревту, размишља:
 

Свиђа ми се кревет, зато што су овде јастуци, а тамо је вода. И рибе мењају боју. Ватрице се окрећу. И птичице певају. И ево, ове траке...
 

Пре неколико година лекари су сумњали да ће Кристина моћи слободно да хода. Данас девојчица већ може чак и да трчи и да се сама пење уз степенце, каже њена мама.
 

Сад више радимо с логопедом и психологом. За годину и 5 месеци први пут смо овде. А девојчица сад има шест и по година. И заиста је врло важно да се с оваквим дијагнозама рад започне што пре. Код оне деце која се заиста придржавају упутстава има добрих резултата. Овде је све одлично организовано у смислу рехабилитације.
 

Посебно су ефикасна права космонаутска одела. Она већ 20 година помажу да се подигну на ноге наизглед безнадежни болесници. Ради се о томе што људи више не знају да ходају ако се дуго времена налазе у космосу. И за космонауте су смишљена специјална одела, која помажу да се тело у простору заузме правилан положај, додају мишићну снагу тамо где је то неопходно. А деци још помажу да се боре с патолошким позама, које су типичне за ДЦП.
 

Сличност између космонаута и деце која не могу да ходају пре скоро четврт века прва је приметила професор Ксенија Семјонова. Она је одлучила да изврши експерименте с правим космичким оделима у болници. Сад се овакви комбинезони користе у целој Русији и у бившим совјетским републикама. Има их и у Америци, у Европи и Аустралији. „Они се преправљају, али је главно да сачувају принципијелну основу, захваљујући њима на хиљаде деце почиње да хода и да говори. А то је највећа срећа. Не сме се дете оставити да буде само са својом болешћу. Јер оно није криво што се то десило и зато сви ми заједно морамо да му помогнемо у интегрисању у друштво,“ убеђена је Ксенија Семјонова.