Проф. др Јан Келер, Чешка република - како су нас модернизовали

О аутору:

Проф. др Јан Келер je социолог и политиколог, професор универзитета у Острави, публициста, аутор 20 књига.

Чешка република 1989. годинe није имала готово никакве државне или јавне дугове. Њен економски биланс био је уравнотежен, иако је у неким секторима (нпр.стање железнице или развијеност финансијког сектора) изразито заостајала за модерним земљама западне Европе.

Реформе, које су без икакве расправе биле наметнуте, нису произилазиле из наших специфичних потреба. Чешка је почетком 90. година 20. века прихватила програм структуралних промена, који су десет година раније формирале Светска Банка и ММФ, и то зарад решавања проблема дубоко задужених земаља Африке и Јужне Америке. Ради се о тзв. Програму структуралне адаптације (САП – Structure adaptation program).

Први захтев овог програма био је изразито оријентисање економије на извоз. У случају заосталих сиромашних земаља сматрало се да ће извоз плодова, минерала, једне или две индустријске врсте робе на чију производњу ће се оријентисати, допринети отплаћивању њихових дугова.

Последице такве политике за Чешку биле су другачије. Земља која је имала потенцијал да се истакне у читавом низу привредних грана, променила се у монтажну радионицу аутомобила за потребе великих иностраних компанија. Аутомобилска индустрија постала је највећи послодавац и економија земље постала је зависна од светске потражње аутомобила. Чешки радници монтирају аутомобилске делове за велике немачке и кореанске фирме, дакле раде искључиво за потребе страних налогодаваца, па научно-технички развој у земљи бива пригушен. Око 40% целокупног извоза иде у Немачку, према томе Чешка република је у временима кризе и конјунктуре потпуно зависна од стања на немачком тржишту. Следећи захтев Програма структуралне адаптације био је приватизација, по могућству свих државних компанија. У сиромашним земљама се овај захтев дотицао само неколицине предузећа које нису биле у приватном властништву. У Чешкој је тзв. велика приватизација значила да су малтене све компаније биле далеко испод цене продате иностраним интересентима. Пред њихову продају учињена је (опет према упутству САП) девалвација монете, тако да су многи странци добили у руке предузећа практично за џабе. Остатак је учинила разпрострањена корупција оних који су приватизацију водили. Чеси су тако изгубили чак и прослављене пиваре и светски познате брендове пива. У руке странаца прешла је и производња кречњака, велики део текстилне индустрије и већ помињана производња аутомобила. Резултат је да је данас 80% привредног капацитета у рукама странаца. Исто важи и за банке, према томе чешке финансијске институције постале су само филијале великих иностраних банака. Након тога дошло је до великог снижења пореза за фирме, што њиховим власницима омогућује да сваке године у своје земље пренесу милијарде круна, које после видно недостају у државној каси.

Следећи део наметнуте реформе био је укидање било какве заштите домаћих предузећа. Мале чешке фирме су тако добиле слободу да равноправно конкуришу највећим мултинационалним гигантима, свака чешка радњица могла је слободно да се такмичи са највећим светским трговинским ланцима. Укидање заштитe домаћих произвођача довело је до ликвидације чешких пољопривредника, те је земља први пут у историји изгубила самодовољност у исхрани становништва. Изумрла је и некада надалеко чувена производња шећера и неколико других грана прехрамбене индустрије. Чешка данас увози кромпир, шаргарепу и јабуке, али за то мора да заради монтирањем аутомобила. Из истог разлога угашена је производња обуће, одеће и традиционална производња стакла.

Последњи, али не и занемарљив део САП, тиче се ограничења тока новца који је усмерен ка јавном сектору (школство, здравство, социјална брига, култура). Сиромашним земљама је ова „терапија“ преписана како би за уштеђени новац могле да отплаћују макар камате својих астрономских дуговања. У случају Чешке се неко време чинило да ове мере неће бити неопходне, јер држава почетком 90. није имала никакве дугове. Али, десила се невероватна ствар. Иако Чеси пре двадесет година нису имали никакве дугове, иако су у току тих двадесет година у неколико таласа приватизације продали готово сав државни иметак, иако су без опирања прихватили све препоруке страних експерата за реструктурализацију економије, земља је данас дубоко задужена и њен државни дуг, али и задужење домаћинстава, из године у годину рапидно расте.

Тако је најзад настао разлог за тврдо кресање јавног сектора, управо како се препоручује сиромашним земљама. Тренутно је, дакле, у току следећа фаза реформе. Њен циљ је на минимум свести систем социјалне заштите, редуковати јавни сектор и његове преостале делове предати у руке приватних фондова. Некада развијено школство, релативно добро здравство и пензијски систем би требало да буду корак по корак лишени утицаја државе и да се промене у нова поља за репродукцију наднационалног финансијског капитала.

Такви поступци се аргументују уштедом и наводним разбацивењем социјалне државе. Ови аргументи су потпуно лажни. Социјални систем у Чешкој троши само 18 % бруто домаћег производа, што је у Европи (са просеком 26%) сврстава међу најекономичније.

Празна каса Чешке републике и сиромаштво њеног јавног сектора сигурно нису последица само светске економске кризе, која је настала у Сједињеним Америчким Државама и због које Чеси, заједно са осталим народима, испаштају . Последица је великог снижења пореза предузећима и најбогатијим слојевима становништва. Чешке владе су саме успоставиле такав порески систем који великим страним компанијама и шаци најбогатијих сваке године доноси огроман профит. Доток новца у државну касу је тиме смањен у толикој мери, да би за очување остатака функционалности јавног сектора, бар на данашњем нивоу, држава сваке године морала да достигне темпо развоја у висини 11%! То, наравно, није реално, према томе пропадање јавног сектора, које је било унапред добро испланирано, је неизбежно. То ће отворити простор за приватизацију последње области економије и за почетак трговине људским страховима од болести, старости у сиромаштву, или жељом родитеља да својим потомцима приуште квалитетно образовање. Модернизација Чешке републике ће тако бити завршена.