„Ни да ни не“ на немачки начин

Немачка скоро да је последња земља Запада, која је против забране летова над Либијом, а касније је одустала од учешћа у операцији „Одисејева зора“. Њен представник у СБ ОУН, као и представник Русије, уздржао се од гласања за резолуцију о војној операцији на северу Африке. Чиме је диригован тај став, и какве се дебате воде око тога у самој земљи? Из Немачке јавља дописник „Гласа Русије“ Анастасија Александрова.

Последњи спољнополитички кораци Немачке су изазвали недоумицу у ЕУ и НАТО-у. А у друштвено политичким круговима земље су се повеле озбиљне дискусије.

Све се то дешава на позадини два веома важна унутрашња догађаја. Прво, у владајућој црно-жутој коалицији (Демохришћанског савеза и Слободних демократа) започела је криза. Друго, на југу Немачке су у току избори, од чијих ће резултата зависити будућа конфигурација политичког руководства републике. И чак, могуће, да ће одлучити о судбини Ангеле Меркел. Тако да се одлука Берлина по питању Либије може тумачити као нека врст пацифичког геста адресован бирачима. Немци су веома осетљиви када се ради о спољној политици након сумњивих резултата војне интервенције на Балкану, у Авганистану и Ираку. Ситуацију коментарише експерт за Блиски Исток, професор Тибингенског универзитета Оливер Шлумбергер:

Ако упоредимо спољнополитичке ставове Немачке и Русије, постаје очигледно да је у Немачкој сасвим други прилаз према либијском питању. Савезна република Немачка представља своју спољнополитичку линију као да је основана пре свега на моралу. Ја не верујем да је то заиста увек тако.

Данас је већ очигледно да Европа још једном скреће с курса политичке стабилности, и, сликовито говорећи, „зора“ након такве „одисеје“ није нимало блиска. Главну улогу у овој ситуацији може да одигра Русија, говори Оливер Шлумбергер:

Ситуација је веома компликована, и зато је предлог Дмитрија Медведева да посредује у мировним преговорима са Либијом веома конструктиван и за саму Немачку. Тим пре, ако се позове и Турска као члан НАТО и муслиманска земља, и можда још неки четврти партнер. У таквој варијанти и Русија, и Немачка и Турска би могле да постану конструктивне посредничке земље.

„Ни да ни не“ берлинског кабинета по питању Либије има још једну веома важну последицу за Немачку. Експерти не одбацују могућност да ће питање о сталном мандату Немачке у СБ ОУН бити одложено на дуже време.