Подмукло Сунце

Активност Сунца која се очекује следеће године може да изазове на Земљи техногене катаклизме. Мада за Русију у том погледу година највероватније неће бити екстремна, сматрају ученици.

Још у средњем веку астрономи су обратили пажњу да се с времена на време број мрља на нашој звезди увећава до на десетине, затим оне потпуно нестају. 1843. године Немац Хенрих Швабе утврдио је да је појава периодична, при чему циклус траје од 9 до 13,7 година – у просеку 11 година. Сада се зна да се за то време звезда окреће нама својим супротним магнетним полом. Са половима се окрећу и пространи канали којима усијана плазма куљ ау космос. Када је канал усмерен према Земљи, на нашој планети се дешавају магнетне буре, прекида се радијска веза, мења се клима и дебљина озонског слоја. Несумњиво, циклуси утичу и на кардиоваскуларни систем човека, мада је механизам овог деловања нејасан. Актуално затишје, период сунчевог минимума, када на звезди нема ни једне мрље, трјао је две и по године, мада обично не траје више од годину дана.

Како би сунчева плазма изазвала на Земљи техногене хаварије потребан је још један услов – посебан положај магнетних полова Земље. За Русију он је за сада повољан, говори директор Института за космичка истраживања РАН Лев Зелени.

Ако се погледа географија електромагнетног поља, центар геофизичке активности пада на Канаду и САД, мање дотичући наше северне регионе. Временом магнетни пол се помера. Крајем века капа непријатних геомагнетских последица ће прекрити наш Сибир. И за 50-70 година такве јаке сунчане ерупције ће за Русију представљати опасност. Тим пре што ће се до тада на северу Русије, у Заполарју појавити озбиљна инфраструктура.

Магнетска бура је штетна по људе. Потребан је систем за упозоравање о томе да се на земљу усмерила згуснута плазма. Добро би било да се између Сунца и Земље пусти космички уређај који би на њих реаговао и стизао да упозори земљане, јер плазма се креће спорије од радијског сигнала. Али такав специјализовани мониторинг за сада ни једна земља не води. Његову функцију преузимају сателити друге намене. По речима Лава Зеленог, ускоро ће им се придружити руска научна станица.

Овог лета се лансира велики пројекат РадиоАстрон ради истраживања квазара и порекла Васионе. Како би се умањио утицај Земље, он лети на врло издуженој орбити – 350 хиљада километара од Земље – и често ће пролазити између Земље и Сунца. Он ће моћи, истина с прекидима, да врши мониторинг простора између њих. Ако се на Сунцу деси експлозија, опасна је не она сама, опасно је избацивање плазме у космос. И важна је не ерупција као таква – 90% њих пролази мимо Земље и не удари у њу. Уређај два сата пренего што ерупција стигне на Земљу приметиће је и даће сигнал за узбуну.

Сателит за мониторинг експлозија на Сунцу било би врло згодно лансирати у тачку Лагранжа бр. 1, која је на правој линији између Земље и Сунца. Снаге гравитације оба небеска тела тамо се изједначују, и сателит би се лагано колебао око ове тачке, не напуштајући њену околину и не трошећи гориво. Невоља је у другом: Лагранж бр. 1 недалеко је од Земље, зато би земљани после узбуне имали мало времена. Тако да научници имају над чиме да мозгају.