Минск: На гробу брата у октобру

БАКА Љуба Тулијева из Минска посетиће 5. октобра, први пут, гроб свог брата Александра, црвеноармејца који је страдао ослобађајући Београд од фашиста. Да се највећа жеља ове жене оствари, побринули су се, после текста у „Новостима“, Душан Бајатовић, директор „Србијагаса“, који је купио авионску карту за Љубу и њену унуку, и С. С., из Рашчића (Ивањица), који ће финансирати њихов боравак у Србији.

Александар Павлович Дубровски сахрањен је у Сланцима надомак Београда, где је погинуо само два дана пре ослобођења српске престонице. Ту је подигнут и споменик на коме су, поред његовог, записана имена двојице сабораца из Црвене армије и петнаесторице домаћих бораца. Тек пре три године, његова породица сазнала је да Александар сахрањен у масовној гробници. Од тада, једина жеља његове најмлађе сестре Љубе, данас седамдесетчетворогодишњакиње, јесте да коначно спусти цвет на његов гроб. Није веровала да ће икада имати довољно новца да је оствари.

Од момента када је чула вест из наше редакције да јој је обезбеђен пут на братовљев гроб, не може да се смири.

- Само да ме здравље послужи до октобра - понавља узбуђено бака Љуба, која је одмах отпутовала у деревну Бојар да са сестром Соњом подели радост. - Ишла сам да је обрадујем, да јој кажем да ће коначно нашем Александру запалити свећу и на гроб спустити цвет неко од његових Дубровских. Наша мајка Татјана и нас три сестре - Соња,Тања и ја, цео живот смо провеле у тузи за нашим јединим братом, у жалости што му кости почивају тако далеко од дома и коме 67 година нико на гроб није дошао. Мајка и Тања су умрле са том тугом, а ево ја ћу то захваљујући добрим људима дочекати.

Александру је било само 19 година када је добровољно пошао на фронт. Љуба је имала шест. Слике су мутне, али се јасно сећа његовог загрљаја на растанку.

Њен муж је већ био погинуо у борби са Немцима, а сада је на фронт пратила јединог сина, узорног младића, најбољег студента Војно-техничког универзитета у Минску. Забринута и сетна на свако спомињање Александра, сачекала је и страшну вест о његовој смрти.

У жутој коверти с великим црвеним печатом Татјани Дубровској, 18. октобра 1944. стигло је кратко обавештење - „Александар је погинуо, јуначки бранећи част и слободу!“ А дан касније, породица је примила писмо Александровог ратног друга Дмитрија.

Дмитриј им описује да су, после Румуније, борци Црвене армије стиги у Југославију и ушли у тешке борбе. Ослобађајући Београд у непријатељској ватри погинуо је и Љубин брат Александар. Дмитриј им је обећао да ће доћи да их посети, али, нажалост, и он је погинуо.

- Уз три писма која нам је Александар послао с фронта, ова два су моје реликвије - сетно прича бака Љуба.