Јариње и Брњак, победа Срба упркос Београду

Како су, корак по корак, током протеклих неколико недеља влада Хашима Тачија у Приштини и наши западни пријатељи из Вашингтона и Брисела припремали насилно заузимање севера Косова, да ли су у међувремену и Косовска Митровица, Лепосавић, Зубин Поток и Звечан постали услов за српску ЕУ кандидатуру, и какво је то решење проблема северног Косова, које ће задовољити ЕУ и САД, 2008. године обећао председник Србије Борис Тадић.

План је био подмукао у мери у којој је био пажљиво осмишљен. Имао је, дакле, све шансе за успех. Да Шиптари силом заузму север Косова, да се Србија испровоцира на безубу реакцију без реакције којом ће зацементирати своју тиху капитулацију, па да онда Брисел и Вашингтон слегну раменима, намигну један другоме и саопште како немају друге него да прихвате реалност на терену. Планерима драме која је на Јарињу и Брњаку, административним прелазима између Србије и Косова, отпочела у понедељак увече, све је и кренуло како су замислили. Али заборавили су да у једначину убаце једну непознату, и због тог им је – једног јединог – превида читав план отишао дођавола. Срби Зубиног Потока, Лепосавића, Звечана и Митровице, на које нико није рачунао озбиљно колико су они сами озбиљни, организовали су се и, зуба стиснутих у инат и пркос, одбранили своју земљу. Истрајни на барикадама поразили су, макар засад (среда је увече), и Хашима Тачија, и Брисел, и Вашингтон. И Бориса Тадића, свеже награђеног државника који је у уторак свету и Србима показао да држава Србија више не постоји. На шта му је одговорено да су Срби, ма шта им радили он и његови западни пријатељи, још и те како живи…

НА ИВИЦИ НОВОГ КОСОВСКОГ БОЈА

Шта се то догодило па је ситуација из стања оног општег задовољства с почетка јула, када је уз посредовање Европске уније постигнут први договор Београда и Приштине, доспела на ивицу новог косовског боја? Да ли је све почело када је отказана следећа, шеста рунда бриселских преговора, или је њено отказивање изазвано баш да би, после неколико међупотеза, Тачијеви специјалци из јединице РОСУ били доведени на прелазе 1 и 31, Јариње и Брњак? Најзад, колики је степен координације Приштине и Брисела и Вашингтона, у којој је он сразмери са степеном лажи садржаном у тврдњама да такве координације нема, и зашто је та непостојећа веза постала кључни разлог за изостанак било какве конкретне реакције оног Београда који Европској алтернативи не види алтернативу?
Догађаји, који ће напослетку довести до пуцњаве и барикада, од почетка јула почели су да се ређају добијајући озбиљно убрзање.

Први споразум Београда и Приштине, подсећамо, постигнут је 2. јула; овим непотписаним договором Србија је прихватила документа независног Косова (личне карте, возачке дозволе, регистарске таблице аутомобила), и обавезала се да Приштини достави копије матичних књига чиме је документима које издаје „држава Косово“ обезбедила правну основу какву они досад нису имали. Роберт Купер, ЕУ посредник, честитао је обема странама, а обе стране су на то изразиле задовољство.

Уследиле су, ношене тим успехом, оптимистичке најаве пред шесту рунду преговора, заказану за 20. и 21. јул. Борко Стефановић, главни србски преговарач, два дана уочи новог састанка у Бриселу најављује с пуно оптимизма: „Питања катастра и универзитетских диплома су пред закључењем“. Да би само дан касније, илити дан уочи одласка код Роберта Купера, саопштио да су преговори отказани; по свему судећи, зато што су у последњи час Приштина и Брисел покушали да увале решење питања катастра и царинских печата. Тема која се, иначе, појавила одједном, а да пре тога није спомињана. Понуђено решење, без сумње, било је такво да чак ни онолико попустљиви Београд – а та је попустљивост скоро безгранична, што се види по првом споразуму – није могао да га прихвати.

Историја нам се понавља. Понуда која не може да се прихвати, попут оне бечке 1914. или из Рамбујеа 1999. године, била је само увод у оно што ће уследити. Био је то први корак ка заузимању Јариња и Брњака.
Тог уторка 19. јула, када смо сазнали да су због србског противљења преговори одложени за септембар, у Бриселу се састају Роберт Купер и главна приштинска преговарачица Едита Тахири, иначе потпредседница владе Хашима Тачија, а дан касније, прошле среде, Тачијева влада саопштава да уводи ембарго на увоз српске робе. Други корак.

Корак начињен уз нескривену америчку, и прећутну подршку Европске уније. „Косово је било приморано на овакав потез, пошто је Србија увела исте мере Косову пре око три године,“ изјавио је Хајредин Кучи, потпредседник Тачијевог кабинета. „Није у питању никакав ембарго, већ само реципроцитет.“ Кучијево образложење, готово до речи, потом на „Гласу Америке“ понавља Томас Кантримен,  заменик помоћника америчког државног секретара за Европу и Евроазију: „Жао нам је што се влада Косова осетила присиљеном да прибегне реципроцитету у трговинским односима са Србијом. Истовремено, морамо да сагледамо истину, а то је да је Србија почела исти такав ембарго на робу са Косова пре две и по године.“

ЗЛОКОБНА НАЈАВА ПИТЕРА ФЕЈТА

Ако је и било дилеме ко је шапутао коме – Кучи Кантримену или ипак обрнуто – разрешио ју је наш преговарач Стефановић, виспреном оценом да је Кантрименова изјава „још један доказ да САД утичу на одлуке Приштине. То сви знају, али је добро да постоји тај утицај САД јер тако знамо какав је став Вашингтона у преговорима.“

ЕУ на све то ћути – Маја Коцијанчич, портпарол Кетрин Ештон: „Изјаве Кантримена не коментаришемо. Кантримен је представник САД и не говори у име ЕУ.“ – али је то ћутање о косовском ембаргу врло речито пошто баш тих дана Штефан Филе, ЕУ комесар за проширење, налази за сходно да каже како „у оквиру дијалога, ипак, још није отворено најосетљивије питање, статус Косова, и то је нешто што ће ускоро морати да се деси. Србија не може да постане чланица Европске уније без решења овог проблема, у то нема никакве сумње. Београд и Приштина треба да, уз помоћ ЕУ, нађу то решење.“

Реакција Србије на ембарго (споменимо је иако једва заслужује. Ионако није најбеднија међу реакцијама званичног Београда на догађаје од протекле седмице) свела се на закаснело, читавих пет дана касније, улагање приговора код Цефта, споразума о слободној трговини у југоисточној Европи. Цефта, колико је познато, још није реаговала, иако је читава ствар потпуно јасна пошто у споразуму Косово и не учествује као независна држава Република Косово већ као Унмик/Косово, и као таквом му је годинама уназад (од 2006/7) дозвољен извоз робе у Србију. Ова, лако проверљива чињеница (www.цефта2006.com), раскринкава Кучијеву и Кантрименову лаж о реципроцитету, успут сведочећи да је (та лаж) употребљена само као подмукло покриће за наредне потезе.

Други корак ка замци за Јариње и Брњак, овај приштински ембарго, пропраћен је злокобном најавом онога што ће уследити. У Приштини се 12. јула састају представници 25 држава чланица Међународне управљачке групе – све наш пријатељ до пријатеља, од Хрватске, Словеније и Турске, преко Мађарске и Бугарске, Немачке, Холандије, Велике Британије и Француске, до Норвешке, САД… – и пружају „пуну подршку“ територијалном интегритету и суверенитету Косова „у оквиру његових садашњих граница“. После тог састанка Питер Фејт, шеф Међународне цивилне канцеларије (ИЦО) коју је основала ова група нама пријатељских земаља за подршку независном Косову, изјављује да „само Београд може да убеди Србе са севера да прихвате децентрализацију“ (по Ахтисаријевом плану, тј. утапање непокореног севера у независно Косово), и да је „дошло време да то и учини.“ Додао је, штавише, и да ИЦО и влада у Приштини „остају привржени решавању проблема са севером што је пре могуће“.

А после другог уследио је и трећи корак. У понедељак 25. јула, неколико сати пре акције РОСУ, Еулекс изводи маестралну обману. Саопштава да још нису почели да примењују одлуку приштинске владе о ембаргу. „Еулекс је упознат са одлуком Владе Косова. Ми још дискутујемо о ефектима ове одлуке. У току су и расправе са званичницима Владе Косова да бисмо видели последице одлуке,“ говори портпаролка Еулекса Александра Џорџ. Гле случаја: Еулекс контролише, управо, прелазе Јариње и Брњак.

И тако долазимо до четвртог корака у овој подлој предигри на северу Косова. Косовске власти „оклевање“ Еулекса користе као коначни изговор. Бајрам Реџепи, министар унутрашњих послова Косова, наиме, у понедељак увече говори да „није било спремности да се на северу Косова спроведе одлука владе о реципроцитету“, и да због тога није било друге него је донета одлука да косовска полиција преузме надзор над прелазима Јариње и Брњак, и тако „омогући остваривање законитости у том делу земље“.

РОСУ, КФОР И ЕУЛЕКС

Акција је могла да почне. Специјалци Тачијеве полиције, јединица РОСУ (Регионал Оператионал Суппорт Унит ), у ноћи између понедељка и уторка крећу у освајање северног Косова.

Да ли су у томе имали подршку Еулекса и КФОР-а? Хајредин Кучи, Тачијев заменик, те ноћи говори: „Влада Косова увек координира своје активности са међународним представницима, јер је међународна заједница признала Косово као јединствену и целовиту државу. У овој активности верујем да је дошло до координације са Еулексом и Кфором док институције Косова остварују своје уставне функције.“ Србски министар за Косово и Метохију Горан Богдановић исте ноћи говори да је „симптоматично да акцију КПС-а (Косовска полицијска служба) прате и специјалне јединице Еулекса, што указује да је то синхронизована акција“, додајући да, упркос целовечерњем настојању, није успео да телефоном добије никога из Еулекса. Што се пак КФОР-а тиче, начелник косовско-митровичког округа Раденко Недељковић казао је у почетним сатима драме да је „КФОР хеликоптерима довео једну нову групу припадника КПС-а који су требало да заузму административни прелаз“.

У игру се, међутим, умешао онај непредвиђени, заборављени фактор, Срби са севера Косова. Реаговали су енергично, сложно, као људи који немају више шта да изгубе и једини им је излаз да бране своје. Акција јединице РОСУ, уз логистичку подршку КФОР-а и Еулекса који су Албанцима препустили прљави део посла, неочекивано, скршена је.

И отуда оно ритуално прање руку лажима. Нисмо имали никакве везе с том неуспелом акцијом, објаснили су САД, ЕУ и Еулекс тек када је постало извесно да десант на Јариње и Брњак – о коме се нису изјашњавали све док је трајао – неће проћи по плану. Фернандо Ђентилини, специјални представник ЕУ на Косову, тако, саопштава да „то није учињено у консултацији са међународном заједницом и ЕУ то не одобрава. Једностране акције са било које стране не могу решити проблем.“ Маја Коцијанчич, портпарол Кетрин Ештон, поручује из Брисела: „Акције косовских власти нису предузете у консултацијама са међународном заједницом и ЕУ их не одобрава.“ А амбасада САД у Београду поручује да се догађаји на северу Косова „нису одиграли у сарадњи са међународном заједницом“.

Све лаж до лажи. Спрега Приштине и западних аутора косовске независности откривена је одмах. У среду, албански полицајци и цариници су, упркос договору команданта КФОР-а Ерхарда Билера са Борком Стефановићем и Гораном Богдановићем, хеликоптерима иза леђа Срба пребачени на прелаз Брњак у Зубином Потоку. Питер Фејт саопштава да „Влада Косова има право да обезбеди постојање одговарајуће управе, укључујући ту и ону која се односи на границе и царинску контролу“, а амбасадор Француске (то је она земља с којом је Борис Тадић ове године потписао стратешко партнерство) у Приштини Жан Франсоа Фиту објашњава да „треба поштовати одлуке Владе Косова, јер је у своје руке преузела одлуке које јој припадају.“ Амбасадор Фиту је, успут, открио и коначни циљ креатора неуспелог плана. Плана који је предвиђао промену ситуације на терену и потоње прихватање новог статуса кво: „Та одлука је створила нову ситуацију и ми треба да живимо с том ситуацијом и неопходно је обезбедити мир.“
А Србија? Како су, уопште, власти у Београду могле да одреагују на насиље косовских Албанаца, кад на Косову нема србских снага безбедности (упркос заборављеној одредби заборављене Резолуције 1244 Савета безбедности УН)? Е па могле су. Тадићев Београд могао је да припрети прекидом даљих преговора с Приштином; могао је да донесе одлуку о повлачењу сагласности на први постигнути споразум, јер наспрам себе има вероломног преговарача склоног насиљу; могао је да учини и нешто конкретно, да у одговор на њихове транспортере и дуге цеви, рецимо, Косову искључи телефонске везе и Интернет. О упућивању војске и полиције на административну линију, надомак Јариња и Брњака тако да их виде и са оне стране, већ, да и не говоримо…
Ма, могла је макар да се одржи ванредна седница Скупштине Србије. Макар ванредна седница владе Мирка Цветковића. Уместо тога су забранили да се о Косову говори и у скупштини и на улици. У Србији је тако озваничена жуто-црвена окупација земље у име Европске уније и НАТО-а, који су својим београдским марионетама дозволили тек да затраже хитну седницу Савета безбедности. Колико их, као марионете, уважавају, показали су тиме што нису дозволили одржавање седнице СБ-а, већ само консултација иза затворених врата од којих не треба очекивати ништа значајно.

А у Скупштини Србије, потпредседница Гордана Чомић (ДС) одузимала је у уторак реч посланицима који су се усудили да поремете дневни ред – расправљало се, боже мој, о енергетици – и проговоре о текућем нападу косовских оружаних снага на Србе на северу покрајине. У среду, председница парламента Славица Ђукић-Дејановић (СПС) и отворено је рекла да јој не пада на крај памети да сазове ванредну седницу о „политичкој и безбедносној ситуацији на Косову“. Учиниће то, казала је, по скупштинском Пословнику (који је очигледно важнији и од Устава Србије и од угрожених живота србских држављана), то јест, тек када то затраже 84 посланика.

На улици, на Тргу Републике у Београду, полиција је у среду спречила окупљање у организацији Србског народног покрета 1389. Да остане забележено за српску историју бешчашћа: младиће који су у србској престоници покушали да се окупе на „народном скупу  подршке србском народу, нашој браћи на Косову и Метохији који трпе невиђени терор који је кулминирао када су они који су убијали српску децу, силовали жене, отимали Србе и вадили им органе, палили куће, цркве и манастире упали на север Космета и покушали да га окупирају“, србска полиција легитимисала је и приводила превентивно. Свој допринос у минирању београдског скупа дали су, сложно, и овдашњи медији – баш ниједан није пренео најаву одржавања скупа, а нигде се није појавила ни информација о начину на који је скуп коначно осујећен. Ако је за некакву утеху, сазнали смо по чијем су налогу поступили полиција и медији; невладина организација „Иницијатива 33“ редакцијама је послала ову претећу поруку: „Иницијатива 33 захтева и моли све медије да позову на забрану најављеног скупа фашистичке организације НАШИ који је заказан за вечерас у 19ч, на Тргу Републике. По информацијама које смо добили из поузданих извора доћи ће до нереда на улицама и напада на амбасаду САД.“



ТАДИЋЕВО ОБЕЋАЊЕ ЗАПАДУ

А председник Србије Борис Тадић… У уторак, док су Тачијеве росе пуцале по Србима у Зубином Потоку, отишао је у амбасаду Норвешке – чланице Међународне управљачке групе, која је подржала  „оправдану“ акцију албанских специјалаца на Јарињу и Брњаку – да се упише у књигу жалости, а онда је отпутовао у Праг, у Чешку (такође чланица Међународне управљачке групе), да му Американци (САД су такође члан… Али да не трошимо речи на то шта су Американци, јер ћемо почети да псујемо) уруче награду „Полак“ за његов „допринос демократским и економским реформама у централној и источној Европи“. Због пребукираног распореда стигао је да нам се обрати тек оданде, из Прага. А боље је било док је ћутао, јер када је проговорио, поручио је Хашиму Тачију да може да нам ради шта му је воља. Како, уосталом, другачије протумачити обраћање у којем није припретио баш ниједном контра-мером, већ је на ноћни упад маскираних албанских специјалаца реаговао тако што је поручио да Србија неће водити рат, да је дипломатија једино средство које Србија данас може да употреби, да је упркос свему „Србија са своје стране вољна да учествује у дијалогу и мировном процесу“… Није, чак, ни употребио реч „упозоравам“, макар то било и упозорење да ће заплакати од муке, већ је на владу у Приштини само немоћно апеловао да не буде много груба…

Да би дан касније, у среду на вест о паљењу пункта Јариње, после ове капитулантске изјаве прешао и отворено на страну оних који су нас бомбардовали и окупирали Косово, а њему дали награду за допринос демократији. Србе, који су без ичије помоћи и подршке устали да се одбране од специјалаца Хашима Тачија, на које је КФОР у среду предвече пуцао када су кренули да поруше пункт албанских цариника, председник Србије назвао је „екстремистима и хулиганима“ који „својим насилничким потезима раде против интереса грађана и државе Србије“. На председникову су се онда надовезали београдски званичници који су на Косово отпутовали тобоже у заштиту угрожених Срба, Борко Стефановић и Горан Богдановић, називајући паљење Јариња „злочином најтеже врсте“ (нисмо од њих чули тако тешку квалификацију акције јединице РОСУ) и актом „криминалних елемената“, док су КФОР и Еулекс – логистичка подршка Тачијевим специјалцима у ноћном препаду на север, што је министар Богдановић претходно и сам устврдио – у изјави србског министра за Косово и Метохију добили епитет „наших савезника“.
Зашто је званични Београд тако реаговао? Душан Јањић, политички аналитичар, у листу „Данас“ је недавно понудио једно објашњење: „У новембру истиче рок који је председник Србије Борис Тадић добио кад је пре две године обећао ЕУ и САД да ће наћи решење за север КиМ које ће задовољити Брисел и Вашингтон.“
Друго објашњење овог лудила, у којем су окупатори постали „наши савезници“, наслања се на Јањићеву тврдњу. Нема много мистерије – у питању је ЕУ кандидатура, условљена „решавањем проблема на северу Косова“. И сам Јањић, у „Данасу“, говори да се „север КиМ уз сагласност Београда нашао међу критеријумима за кандидатуру за улазак Србије у ЕУ“, те да ће се о њему „разговарати у оквиру бриселских преговора“. Канцеларија Питера Фејта, сасвим у складу с тим, обзнањује недавно да паралелне, тј. српске институције на северу „нису компатибилне с критеријумима за приступање ЕУ. Може се догодити да се питање северног Косова изнесе током дијалога, што би могло бити продуктивно“. Ханс Дитер Штајнбах, амбасадор Немачке на Косову, пре десетак дана најављује за „Коха диторе“ да „горуће питање северног дела Косова, кроз извесно време, треба поставити у дијалогу Београда и Приштине. У једном тренутку у будућности, север треба да буде део дијалога. Не у смислу одвајања или нешто слично томе, већ у смислу стварања услова живота за Србе на северу Косова, у смислу прихватања правила државе Косово.“ А вашингтонски инсајдер Данијел Сервер, на свом блогу објављеном 14. јула, наводи да би „најбоље било ако би ЕУ била убеђена да Србији не дозволи статус кандидата док са Приштином не реши питање севера.“

И какву смо, онда, реакцију званичног Београда, опијеног или поткупљеног сновима о ЕУ кандидатури, уопште и могли да очекујемо? Срећа је, међутим, у оном фактору изненађења, Србима. У томе што су се догађаји на северу Косова измакли из руку Тадића и његових пиона. Ситуацију су под своје узели људи којима сопствени опстанак, а не Европска унија, нема алтернативу, и који су на најочигледнији начин показали докле су спремни да иду када бране живот својих породица. После догађаја од понедељка увече, уторка и среде, „наши савезници“ из КФОР-а и Еулекса, и њихов савезник Хашим Тачи из Приштине, ма како да се текући упад на Јариње и Брњак коначно заврши, мораће добро да размисле пре следећег покушаја „решавања питања северног Косова“. Косовски Албанци, наиме, више немају монопол на плашење међународне заједнице немирима и протестима какве наши западни пријатељи, изгледа, једино умеју да разумеју, пошто су и Срби сада показали зубе. У томе и лежи највећи домет ове мале победе на Јарињу и Брњаку, и само да им, после овога, Србија с леђа не зада још неки ударац…

Никола Врзић,