УНЕСКО прати цунами

Систем за рано упозоравање на цунами испробан је на Атлантику и Средоземном мору. Програм је направљен 2005. године под покровитељством Међувладине океанографске комисије УНЕСКО и већ функционише у Тихом и Индијском океану, као и у Карипском басену.

У практичној обуци учествује 31 земља. Циљ прве фазе експеримента је да се провери ефикасност система слања сигнала о цунамију. Алармантне поруке се шаљу електронском поштом, факсом и преко Глобалног телекомуникационог система. Кад се подигне гигантски талас одбројавају се секунде. Зато је брзина преношења података и оперативност националних и координационих центара сваке земље-учеснице залог успешног функционисања система за упозоравање на цунами у целини.

Цунами је битан проблем за човечанство. А у неким регионима је изузетно актуелан. Пре свега, за регион Тихог океана – тамо је у последњих 5 година било неколико цунамија с висином таласа преко 25 метара. На Атлантику и Медитерану је мирније, истиче руководилац Центра за обраду података ВНИИ за хидрометереолошке податке Росгидромет Николај Михајлов.

Овакав систем можда није најактуелнији за овај регион, јер постоје само симптоми постојања цунамија у овом региону. Ипак, увек је корисно имати систем, који ће омогућити да се људи информишу о опасним појавама, које настају у Светском океану.

Цунами изазвани сеизмичком активношћу у региону Средоземног мора и Североисточног Атлантика се заиста ретко дешавају. Познато је да је 1755. године талас, који се подигао услед земљотреса, уништио Лисабон. За време цунамија 1908. године у Италији је погинуло 85 хиљада људи.

Уосталом, после несреће, која се 11. марта десила у Јапану, а посебно ако се имају у виду њене последице, сама реч „цунами“ изазива панику у целом свету. Ова расположења се могу спречити не само уз помоћ програма за рано упозоравање на непогоду, већ и ако се уведе систем за обавештавање становништва, каже Николај Михајлов.

Русија већ другу годину користи нови аутоматизовани систем за упозоравање на цунами на Далеком Истоку. Систем је направљен у Росгидромету. Постављена је специјална мрежа станица, која бележи ниво мора и земљотресе. Затим се одвија моделовање након којег почиње да ради систем за обавештавање, који је директно повезан са становништвом, администрацијом субјеката и федералним нивоом.

Научници прате и последице од цунамија у регионима, који су врло удаљени од места настанка таласа. Тако су се одјеци јапанског земљотреса појавили на Антарктику. 11. марта талас од цунамија је за мање од 18 сати савладао 13 хиљада километара и смањивши се до висине од свега 30 сантиметара запљуснуо је арктички лед. Међутим, и ово колебање је било довољно да се од Антарктиде откину гигантски глечери. Сад они плутају по океану и лагано се топе, али је највећи од њих још увек по својим димензијама премашује 60 квадратних километара.