Петар први

Петар I Велики (Петар Алексејевич) – први сверуски император (од 1721. године). Размере ове личности су толико огромне да је надимак Велики сасвим оправдан. Петар је проглашен за цара 1682. године у узрасту од 10 година, а самостално је почео да влада од 1689. године. Од младих година је показивао интересовање за науке и за живот у иностранству, Петар је први руски цар који је био на дугом путовању у земљама Западне Европе (1697-1698. године). Кад се вратио с путовања 1698. године, Петар је покренуо велике реформе руске државе у друштвеног уређења. Једно од главних Петрових достигнућа јесте значајно проширење територије Русије. У току Северног рата (1700-1721.) он је припојио Русији земље на обалама Неве, у Карелији и Прибалтици, које је раније освојила Шведска. На Неви је у мају 1703. године утемељена Петропавловска тврђава, која је представљала основу за будућу престоницу Русије – Санкт-Петербург. Ова територијална освајања, као и земље, које су биле припојене раније, у току руско-турског рата омогућиле су Петру Првом да 1721. године узме титулу првог императора Руске империје. У историјској науци и јавном мњењу од краја XVII века па све до данас постоје дијаметрално супротне оцене, како личности Петра I, тако и његове улоге у историји Русије. У званичној руској историографији Петар се обично сматрао једним од најистакнутијих државних прегалаца, који је одредио смер развоја Русије у XVIII веку.

Међутим, многи историчари, укључујући Н.М.Карамзина, В.О.Кључевског и друге изражавали су оштре критичне оцене. Међутим, објективни подаци су следећи: за време Петрове владавине настало је мноштво мануфактура, металуршких, рударских и других фабрика, бродоградилишта, пристаништа, канала, развијала се трговина, основана је редовна војска и ратна морнарица.

Император је спровео реформе државне управе – створио је нов систем државних институција одозго до доле – Сенат, Синод, колегијуме. Поделио је земљу на губерније и срезове. У Петрово време се појавило мноштво школа и специјалних школских установа. Свим државним реформама цар је лично руководио. Петрово рукописно наслеђе чини преко 10 томова. Осим тога, многе Петрове изреке записали су његови савременици и људи из монархове најближе околине. Умро је 1725. године у Санкт-Петербургу, који је основа.