Лагард: сенка „велике депресије“

Да ли ће глобална економија бити враћена уназад, у епоху „велике депресије“, када су свет разарали протекционизам и изолација? Ова бојазан у духу Касандре чула се крајем прошле недеље из уста председника ММФ Кристин Лагард. И некоме од политичара то се учинило очигледном црном слутњом.

Прилично мрачно делују за Лагард перспективе глобалне економије, која клизи у провалију. Рецесија је већ без пардона ушла у најугледније домове Европе, такве као што је Француска. Према оценама статистичке службе у Паризу, друга економија зоне евра у четвртом кварталу ће пасти за 0,2%. Падајућа болест ће се наставити и у 2012. години.

Не пролази ни један месец да рејтинг агенције не смање за једно-два места кредитне процене најугледнијих европских и америчких банака. Само што су као њихове жртве пали Дојче Банк, Кредит Свис, Банк оф Америка, Голдман Сакс. Узрок по мишљену Лагард је у њиховој нестабилности у случају надолазеће кризе. Директор ММФ позива владе да се уједине пред лицем опасности, која се може превладати само заједничким напорима. Ни један регион, ни једна држава не може сама да изађе на крај са потенцијалом опасношћу, упозорава она.

Олујни наговештаји у глобалној економији заиста се постепено нагомилавају. Али да ли су они весници велике невоље? Или је Кристин Лагард са предумишљајем унела у свој говор ноте катастрофизма, како би ободрила уморне европске колеге на ивици очаја? Мишљење професора Бориса Рубцова: страхови нису сасвим неосновани, мада елемент драматизма постоји.

Делимично су могуће такве песмимистичке изјаве. Оне се објашњавају просто. Увек је боље рећи шта ће бити лоше, него шта ће бити добро. Ако се догађај развија негативно, увек се може изјавити: правилно сте предвидели ток догађаја. У другом случају увек се може критиковати онај ко се решио на прогнозе због претераног оптимизма.

Са друге стране, мени се чини да директор ММФ треба напротив да доприноси смиривању јавности. И можда да буде суздржанија у својим оценама, пошто ја, отворено говорећи, не видим разлоге за такве алармантне изјаве о могућности „велике депресије“. Тим пре што то противречи самим прогнозама ММФ, који представља снажну научну установу, даје озбиљне прогнозе на основу економских модела. И све ове прогнозе не говоре о томе да нас наредних година очекује „велика депресија“. И последње што можда објашњава ове изјаве. Могуће, жеља да се увећају ресурси ММФ, засновани на улозима земаља чланица.

На рачун опасности од протекционизма Кристин Лагард не греши баш сасвим. Од почетка кризе поједине земље су почеле да се ограђују трговачким ограничењима. Национални егозиам се испоставио јачим од осећаја солиданости, између осталог међу члановима ЕУ. По информацијама председника СТО паскала Ламија, међусобна штета од трговачких баријаера у протеклом периоду изнела је 800 милијарди долара. На седници одржаној у Женеви СТО ЕУ и САД иступили су са иницијативом да ликвидирају све препреке на путу глобалне робне размене. И суочиле су се са учтивим али чврстим одбијањем Бразила, Кине и Индије. Којих се између осталог криза за сада тиче много мање.