Србски јунаци без имена и гроба

Пет година је Лука Николић, бивши потпуковник ЈНА, трагао за србским војничким гробљима у Северној Африци. По завршетку Првог светског рата остало 3.226 војника, од којих се готово половини ни име није знало.

Девети јануар је датум који је означио спас и васкрс српске војске у Првом светском рату. После албанске голготе, тог дана 1918, са крстарице "Виктор Иго", у луци Бизерти у Тунису, искрцани су србски војници, међу којима и много рањених, из 10. кадровског пука, мајора Драгутина Гавриловића. Већина њих никада се није вратила у отаџбину. у северној Африци, по завршетку Првог светског рата, остало је 3.226 војника. На надгробним обележјима забележено је само 1.743 војника. Њих 1.483 сахрањено је без имена и презимена. Занавек остало у туђини.

Да исправи вековну неправду и небригу државе за своје јунаке, Лука Николић, бивши потпуковник ЈНА, пет година трагао је за србским војничким гробљима у Африци. Монографија "Србијо, мајко и маћехо", резултат је његовог преданог истраживања о ступању српске војске у Бизерту и њен боравак на обалама северне Африке (од 1916-1919. године), одакле су касније упућивани на Солунски фронт. Осим што је потресно сведочанство о њиховом лечењу, обуци, свакодневном животу, али и умирању у туђини, књига је и најкомплетнији списак и шема гробних места сахрањених србских војника у Мензел Бургиби, највећем гробљу у северној Африци.



- Србија годинама игнорише војничка гробља која се налазе ван земље - каже за "Новости" Лука Николић. - Вероватно да би избегла трошкове ексхумације и преноса посмртних остатака. Мало је познато да је само у Тунису сахрањено више од 1.700 србских војника погинулих у Првом светском рату. Моја намера била је да покажем колика је наша жртва у Бизерти, али и колики је вишедеценијски немар заштите наших гробаља и историјске баштине.

Мало су познати и детаљи боравка српске војске у Бизерти, која је постала највећа србска санитетска и наставна база. Срби тамо, како тврди Николић, нису седели скрштених руку, већ су упућивани на лечење и опоравак. Највише је било изнемоглих, тешко рањених и болесних.

- Више од 4.000 србских регрута, међу којима много средњошколаца, позвано је у Бизерту на обуку - каже Николић. - Да није било свих тих снага које су се прикључиле далеко бројнијим америчким, аустралијским и војницима са Новог Зеланда, не би био пробијен фронт и не бисмо изашли пред савезнике. У томе је највећа улога Бизерте, у којој су гробља погажена и оскрнављена.

Све до повратка последњег транспорта из Бизерте у Србију, преживели саборци су неговали њихове гробове као света места. Када је последњи транспорт са инвалидима из северне Африке кренуо у Србију, није их напуштала нада да ће држава обележити сва та света места.

- Реконструкцијом Србског војничког гробља у Мензел Бургиби и рестаурацијом капеле и гробова у Бизерти, пре 32 године, први пут је покушана заштита наше баштине у Тунису. Али тај подухват изведен је брзоплето, без надзора Републичког завода за заштиту споменика културе Србије. Реконструкција је, заправо, била незабележено скрнављење војног гробља од сопствене државе о чему се и данас ћути - каже Николић.

ВИТЕЗ ГЕПРАТ

Жртава би било и више да србским војницима није помогао витез, француски генерал Гепрат.

- Он је својевољно наредио да се србски војници уместо у пустињу Сахару, сместе "под кров", у градове и болнице - каже Николић.

НА СВОЈУ РУКУ

Амбасада Србије у Тунису није много помогла Николићу у истраживању. Напротив, није му испословала чак ни одобрење за снимање објеката у Тунису у којима је боравила Србска војска.

- Трагао сам на своју руку, па ме је једном привела и туниска полиција - каже Николић.

НА ПРАДЕДИНОМ ГРОБУ

Трагајући за другим "безименим" јунацима, открио сам гроб у којем је сахрањен и мој прадеда - каже Николић. - Када сам положио венац и запалио свећу, осетио сам понос, али и обавезу очувања сећања на све српске жртве.

В. Таловић,