Непознати Прокофјев и исти тај Пушкин

Велики песник Пушкин и велики композитор Чајковски за Русе су непоколебљиви тандем који је постојао одувек. Али, између осталог, у руској култури постоји још један такав тандем: Пушкин-Прокофјев. За њега мало ко зна, он није имао среће од самог почетка – од 30-их година када се велики композитор 20. века Сергеј Прокофјев окренуо истим оним Пушкиновим сижеима као и Чајковски – Евгенију Оњегину и Пиковој дами. Између осталог, 10. фебруара, на дан сећања на Пушкина у Петербургу ће приказати представу Евгеније Оњегин, управо са музиком Прокофјева.

Композитор ју је правио за поставку коју је реализовао један од лидера московске сцене, руководилац Камерног позоришта Александар Таиров поводом стогодишњице од погибије Пушкина. Али представа није била приказана, пошто су Таирова осумњичили за критички однос према властима. Остао је сам пројекат поставке Евгенија Оњегина, говори у интервјуу за Глас Русије петербуршки историчар позоришта Александар Чепуров.

Професор говори да је Таиров предложио револуционарни поступак за то време: да се на сцену изведу не само јунаци романа у стиховима, већ и сам песник. Шта фише, да се направи атомосфера у којој је настајала Пушкинова поезија – тачније његово пријатељско окружење. Тако су се у представи појавили песници Вјаземски, Дељвиг. И нама се такође чинило важним да сачувамо не само Пушкинове ликове, већ и лирски глас самог Пушкина, који размишља о животу, о својим јунацима. Песник егзистира у кругу својих пријатеља истомишљеника, и овај мотив, обраћање пријатељима које је својевремено јасно открио Таиров, ми смо очували у нашој поставци.

За Сергеја Прокофјева Евгеније Оњегин је од младости био света књига. Али он је сматрао да је немогуће да се прихвати обраде тог романа после Чајковског. Упоредо са тим Прокофјев је изражавао жаљење што Чајковски у опери није искористио неке важне епизоде. У поставци Таирова оне су постојале и то је посебно привукло Прокофјева. Али најважније није у томе што је композтор проширио сценске оквире Пушкиновог романа – говори Александар Чепуров и наставља:

Простор Русије је простор поља, шума, ливада, које се мере не само километрима, него и неким унутрашњим стањем... То је стално присутно код младих јунака Оњегина. Пејзаж постаје део душе. Постоји још занимљив поступак којим се бавио Прокофјев: он је озвучио унутрашње гласове јунака. Они звуче једнако. Тражећи разумевање у том огромном простору живота, али не налазећи јединство, никада се не сливају у дует.

Глас душе је мелодија која звучи истовремено са речима јунака по сижеу... Таква форма је већ оправдала себе у другом ремек-делу Прокофјева, које је препорођено у Петербургу: музици за Пушкинову драму Борис Годунов. Представу је 1937. хтео да постави истакнути редитељ Всеволод Мејерхолд, али није стигао – био је репресиран. Заиста, прокофјевска „пушкинијана“ никако није имала среће... Могуће да ће снагама уметника чувеног петербуршког Алекандријског позоришта и музичара Академске капеле бити враћени у културну праксу макар они музичко-драмски фрагменти које је историја сачувала. Између осталог, Александар Чепуров са својим истомишљеницима намерава да обнови и оно тшо је остало од филма по Пушкиновој причи Пикова дама, на којем је Сергеј Прокофјев радио са познатим редитељем Михаилом Ромом. А 10. фебруара чуће се Евгеније Оњегин.