Хуманије него у многим земљама

Однос према деци и омладини ометеној у менталном развоју у Србији је много хуманији него у великом броју европских земаља, изјавио је јуче директор Дома за децу и омладину ометену у менталном развоју Сремчица Миленко Чуровић.

Ради се на високостручном нивоу, мултидисциплинарни приступ апсолутно испуњава стандарде, а однос према тој категорији изузетно је професионалан, по чему се наше институције већ налазе у Европи, рекао је Чуровић. „Код нас се, наравно, осећа недостатак новца, али није све у њему, већ и у осмеху и топлом односу, који запослени у овом и другим домовима и институцијама у Србији не штеде према тој деци”, истакао је он.

Чуровић је оценио тенденциозним недавни извештај Међународне организације за заштиту права особа ометених у развоју (МДРИ) у коме је установљено наводно кршење људских права деце и одраслих с посебним потребама.

У њему се наводи да су деца и одрасли у институцијама за особе с посебним потребама у Србији потпуно искључени из друштва и да живе у нехуманим и ужасним условима.

Демантујући ту тврдњу, Чуровић је нагласио да се, примера ради, у дому у коме је он директор, спроводи радна терапија, како би та деца осетила задовољство живљења.

Према његовим речима, око 300 деце, колико сада живи у том дому, рангираном као хотел Бе категорије, има апсолутну слободу кретања и изласка у град, као и могућност да раде колико и шта желе.

Чуровић сматра да је та међународна организација, „иза које сигурно стоји Сорош”, злоупотребила извештај с обзиром на то да је посетила само домове у којима су смештени болесни са психијатријским сметњама.

Према речима Чуровића, везивање појединих лица за кревет, које се наводи у извештају те организације, мора да постоји у таквим институцијама, како би агресивне особе биле контролисане да не повреде себе или оне који воде бригу о њима.

Указавши да се у холандским и чешким установама запослени терапеути обучавају и за џиуџицу, он је рекао да је током обиласка установа сличних „његовом” дому, у читавој Европи, у Солуну видео везану децу ланцима за кревет, „о чему се, очигледно, не пише”.

Чуровић тврди да су снимци из дома у Кулини код Алексинца, које је МДРИ представио у извештају, направљени још 2001. године и да су „апсолутно неаутентични и злоупотребљени у нечије сврхе”. „Они не пишу о лепим стварима које се дешавају код нас, попут учешћа деце из нашег дома на олимпијадама, европским и светским првенствима у разним дисциплинама, где су освојили бројне медаље и признања”, истакао је он.
Чуровић је додао да су се, приликом недавне посете и уручења донације том дому у Сремчици, словеначки амбасадор и његова супруга пријатно изненадили радом запослених, рекавши да одавно приснији однос особља и веселију децу нису видели у сличним установама у Европи.

Директор дома у Кулинама: Слика која згражава – лажна

Кулина, код Алексинца – Нема никаквог злостављања, малтретирања и тортуре над штићеницима у Дому за децу и омладину ометену у развоју у Кулини, код Алексинца, рекао је јуче директор дома Драгољуб Марковић приликом ванредне посете министра за рад и социјална питања у Влади Србије Расима Љајића. Љајић је дошао у Кулину у ненајављену посету због извештаја о ситуацији у Кулини. – Нема мучења деце, нема нељудског понашања. Пре само неколико дана оба вљена је и ванредна инспекција и контрола. Сматрам да се против наше земље спроводи хајка и организована кампања и да се лоши примери извлаче и показују. Стање у многим нашим установама јесте тешко, ми то знамо, и радимо на исправљању недостатака. Aли, мора се знати да они који брину о особама ометеним у развоју раде у најтежим условима, да је њихов посао тежи од рударског и нетачни су и тенденциозни сви наводи да они некога злостављају и муче – рекао је Љајић пре одласка из Кулине.

Директор дома Драгољуб Марковић рекао је за „Политику” да „објављена фотографија свезане и напаћене девојчице никада није снимљена у Кулини”.

– Заиста не знамо где је могла да се начини фотографија. Чак бих рекао да је стара бар десетак година, ако не и више, јер приказује неку суморну ситуацију из прошлости, али где је снимљена заиста не знам – рекао је директор Марковић и додао да од представницика међународне организације ништа није скривано, али да су они “злоупотребили гостропримство”.

Оптужбе да се штићеници дома малтретирају, да у конопцима и болесни, због чега су и на доживотном боравку у Кулини, везани за металне кревете чекају смрт, такође су демантоване.

– У нашој установи је 560 штићеника старости од шест месеци, па све до 70 година, из свих крајева Србије, РС, Македоније и Црне Горе, рекао је за „Политику” др Војислав Цветковић, лекар у Дому.

Он је додао да је реч о особама рођеним са Дауновим синдромом, церебралном парализом, хидро и микроцефалне, односно са изразито великим или малим главама, са недостатком дела кичменог стуба.

- Просто речено, то су особе рођене са тежим и тешким менталним и физичким обољењима. Штићеници су на чувању у нашем дому и о њима се од првог до последњег дана води беспрекидна брига. Сви су они под одређеном неуропсихијатријском терапијом, која се повремено, уз договор са психијатрима, који су спољни консултанти наше установе, коригује.

Говорећи о девојчици за коју је у извештају наведено да је непомична, непокретна и непрестано у кревету, др Цветковић је рекао:

– Девојчица је нажалост пре месец дана преминула. Та девојчица је имала тумор на мозгу, поред свих других и ту неизлечиву болест и заиста је била прикована за кревет неколико последњих месеци.Није, међутим, она остављена на милост и немилост, понајмање небригу.

Социјална радница Малинка Антић и директор Марковић упутили су позив јавности да дођу у Кулину и сами се увере у стање у Дому у Кулини. То исто учинио је и Љајић.

О штићеницима дома, речено нам је, брину 82 неговатељице, 17 спремачица, 40 медицинских сестара, пет стално запослених и исто толико лекара, који повремено долазе у установу, и 17 радних терапеута. Остали су помоћно и административно особље.

Кад се везују болесници

И сви наши штићеници оболевају од прехлада, упала, бронхитиса и других болести и према њима се сви у дому односе као што је однос према деци у породичном дому. Постоје и особе које су агресивне према другима и према себи. Само у тим ситуацијама примењују се фиксатори, ортопедско средство које производи „Рудо” Ниш и тада се агресивни штићеник привремено веже за лежај. Али, то траје 30 до 45 минута, врло ретко мало дуже од тог времена. Чим почне деловање терапије штићеник се ослобађа фиксатора. Нико није везан стално, нити постоји штићеник дома коме је онемогућено кретање или је забрањено да буде са другима – рекао је др Војислав Цветковић, лекар у Дому у Кулини. Он је рекао да фиксатори стављају док штићеници примају интравенозну инфузију, како не би дошло до самоповређивања и кидања довода инфузионог раствора.

Лет изнад кукавичијег гнезда

Како бисте описали фотографију која приказује изгладнелу и дехидрирану девојчицу, која пати од дијареје опасне по живот, и лежи везана у свом кревецу у дому за децу и омладину ометену у развоју у Кулинима. Мучење или лечење?

Реагујући на извештај Организације за заштиту права особа ометених у развоју,министар за рад и социјалну политику Расим Љајић је изјавио да ту „постоје неке тачне оцене, али да наслов извештаја није адекватан стварном стању”. Дакле, проблем је у наслову, а не у чињеници да се деца у 21. веку везују за болничке кревете и да им се не пружа адекватна медицинска нега и помоћ?

Коментаришући извештај ове међународне хуманитарне организације, Љајић истиче да „наслов дезавуише намере и оптужује све оне који желе да на најхуманији начин помогну деци са посебним потребама”.

Не осврћући се на чињеницу да ти „који желе да на најхуманији начин помогну деци са посебним потребама” ту исту децу везују за кревет, Љајић оптужује представнике ове међународне организације за политичку злонамерност .

Он такође истиче да је „извештај те међународне невладине организације био готово идентичан и пре две године”. Да ли то говори у прилог тези да се у протекле две године ништа није променило у третману и лечењу ове деце, односно да су она била везивана и раније и да ће бити и убудуће? Јер, ако јесте, зашто министар Љајић одбија да каже шта је Министарство урадило у току протекле две године да би побољшало положај ове деце.

Љајић не негира да су они „свесни проблема”, али додаје да „условљавање пријема Србије у Европску унију побољшањем положаја деце са посебним потребама не улази у сферу социјалне помоћи, подршке и хуманизма, већ су то политичке оцене”.

Све може бити политичка оцена и свако има своју дефиницију мучења – почев од средњошколца који се налази у милости и немилости професора који се предомишља око пролазне оцене до – администрације председника Буша која негира оптужбе да је оно што се ради у Гвантанаму тортура. Али, за фотографије изнурене и везане деце нису криви истраживачи ове хуманитарне организације, већ особље које је задужено за бригу о добробити ових малишана.

Реакција Љајића на објављивање овог извештаја није усамљен ехо на нашој политичкој сцени. Јер, сваки пут када на адресу Србије стигне нека примедба о кршењу основних људских права људи који припадају рањивим социјалним категоријама, наши званичници реагују изјавом да је то политичка оцена. Остаје нејасно да ли је, у конкретном случају, фотографисање деце везане за болнички кревет пропуштено кроз посебну политичку бленду?

Или су их представници Организације за заштиту права особа ометених у развоју сами везали да би дочарали суровост болничког лечења у Србији?

Када су се у нашој јавности пре неколико година појавиле језиве слике из Дома за заштиту деце и омладине у Кулинама, политички креатори кампање за помоћ овим малишанима истицали су да су те језиве фотографије деце „слика и прилика Милошевићевог здравства”. На листу донатора који су желели да хуманизују услове живота деце са менталним поремећајима уписале су се готово све међународне хуманитарне организације – између осталих и Уницеф, Хуманитарни биро Европске уније, Хендикеп интернешенел, Каритас, Инц....

Седам година касније, ми виђамо слике те исте деце која данас леже везана –

истини за вољу, у новим креветима, у собама са свеже окреченим зидовима, поред којих се налазе нова купатила. И слушамо циничне коментаре лекара да деца оболела од хидроцефалуса не добијају адекватну медицинску терапију, „јер ће ионако умрети”. Чему је служило реновирање просторија, поправљање санитарних чворова, фарбање зидова у веселе дугине боје и куповина нових кревета? Да ли су сви напори усмерени ка побољшању животних околности ових малишана били синоним за тапацирање столица на Титанику? И илустрација тезе да „болеснике не лече зидови, већ лекари?”