Књижевност

Данас ћемо у емисији о ономе што се традиционално повезује с Русијом – тачније, са сликом о њој, рећи нешто о руској књижевности.

„Песник у Русији је више него песник,“ – рекао је једном Евгеније Јевтушенко. Помало идеалистичка вера у снагу Речи од памтивека је заиста својствена многим Русима. Али, ево у чему је невоља: прилично је тешко преводити песме – с једне стране, постоји опасност да се изгуби смисао, с друге – да ће бити нарушени слог и ритам. С ове тачке гледишта прозаик је у очигледно бољем положају. Међутим, ипоставља се да ствар није само у преводу...

Тему ће наставити доктор филолошких наука, професор, шеф катедре историје руске књижевности Московског универзитета „Ломоносов“ Владимир Катајев.

Руска књижевност је може се рећи, једно од главних блага Русије и нашег народа, које је ушло управо у светску културу. Ако човек допутује у било коју земљу, чак и најудаљенију, и поразговара с иоле културним човеком, наравно, прво што ће он рећи о Русији биће да наведе имена руских писаца. То се уопште не подудара с оним што ми подразумевамо под нашим, да тако кажем, пантеоном великих имена. Имена великих романсијера – Толстоја и Достојевског су заиста позната сваком образованом, па и не баш образованом човеку.Чеховљева драматургија, посебно његове драме, могу се срести на сценама Јужне Африке и Новог Зеланда, а да не говоримо о земљама Европе и Америке. Ево четири-пет имена (можемо додати још и Гогоља), која су заиста нашироко позната и ушла су у светску културу из ризнице наше културе, нашег језика. Може се рећи да се савремена Индија у многоме развијала под утицајем, под дејством моћи Толстојевог генија. Многи у земљама Запада и Истока Чехова називају својим духовним учитељем. Рецимо, у Јапану постоји култ Чехова. За писце ХХ века су, наравно, многи чули, за имена оних који су директно утицали на ток догађаја у Совјетском Савезу, у Русији, а затим и у целом свету. Такав је Солжењицин или Горки који сад, после извесног периода заборава, поново почиње да се цени као изванредан, рецимо, драматург, као писац. Руска књижевност је у свом златном веку, у XIXвеку заиста била трибина за изражавање политичких, друштвених и философских идеја. Међутим, оно што је главно јесте да је била уметничка ризница Речи, која не делује само на разум, већ директно на душу, на срце. Ниједна књижевност на свету није за тако кратко време – као друга половина XIXвека, није дала тако блиставо сазвежђе имена као руска књижевност. У ХХ веку наша књижевност се у целом свету није доживљавала одвојено од историјског тока догађаја, од онога што се дешавало у Совјетском Савезу, како је то утицало на судбину целог света, целог човечанства. Новија руска књижевност, наравно, упија традиције великих претходника. Величина Русије је у многоме величина њене културе, а пре свега књижевности. Лепота и богатство руске Речи остају у нашем језику. И пре свега у нашој књижевности. А тода наша књижевност изражава дух народа, његов менталитет, његову свест, његову душу, оценио је већ цео свет.