Увоз наоружања у РФ

Куповина наоружања у иностранству једна је од најболнијих војних тема Русије. Премијер Владимир Путин у свом недавном чланку Бити јак: гаранције националне безбедности за Русију, говори о неопходности „прецизних“ куповина појединих система и технологија. Ипак број уговора на испоруке увозног наоружања расте.

Један од највећих увозних договора последњих година треба да буде уговор за куповину лаких хеликоптера стране производње за Министарство одбране Русије. Према условима тендера, Министарство одбране намерава да купи 45 лаких вишенаменских хеликоптера. Почетна цена уговора премашује 200 милиона долара.

Реч је о куповини лаких вишенаменских хеликоптера АS359 и AS355 Ecureil, производње компаније Eurocopter. Узрок куповине врло је прост: ни једна од нових руских верзија ове класе (Ка-226, Ми-34, Ансат) није спремна за серију, ипак куповина такве количине страних летелица очигледно противречи тезама премијера.

Између осталог, корени ове одлуке прилично су очигледни: Русија практично нема искуство сопствене производње лаких хеликоптера (основни произвођач чувених Ми-2 била је Пољска), и што је још важније – нема поузданог мотора лаке класе за ове летелице: зна се да сада руски лаки хеликоптери пролазе тестирања са увозним моторима.

Познатији су уговори о куповини неколико типова беспилотних летелица у Израелу, као и споразум о испоруци два универзална десантна брода типа Мистрал у Француској са плановима иградње још два иста у Русији. Широко се разматра и споразум о лиценци за производњу италијанских оклопних возила Ивеко LMV M65 у Русији.

Први случај практично у потпуности потпада под тезу Владимира Путина. Куповина мале партије страних уређаја намењена је стицању искуства у експлоатацији таквих производа, као и ради проучавања њихових техничких могућности и конструкције. При томе данас се углавном рачуна ипак на перспективне уређаје руске производње.

Други случај се не може назвати куповином. Ипак заједно са Мистралом Русија добија низ важних технологија, посебно у сфери управљања, указивања циља и везе (C4ISR).

Споразум о производњи италијанских летелица такође изазива доста спорова. Многи руски војници и произвођачи говоре да је једноставније било усавршити већ постојећа вишенаменска возила Тигар.

Коришћење технике или бар компоненти стране производње или разраде одавно је опште место за многе земље света, чак тако богате као САД. Таква ситуација је изазвана наглим увећањем цене и компликовањем процеса разраде и пуштања у производњу савремене технике.

Осим већ наведених наруџбина, сасвим је могуће да ће се у саставу ратног ваздухопловства Русије појавити страни војно-транспортни авиони носивости од 6-10 тона ради замене лаких транспортних Ан-26. То може на пример да буде С-27Ј Spartan, који је разрадила и произвела италијанска Alenia Aeronautica и амерички Lockhed Martin. Вероватно ће се куповати разни делови и агрегати, између осталог погонски уређаји за неке класе бродова и летелица.

У целини, главна тешкоћа за стварања система међуарнодне одбрамбено-индустријске кооперације за Русију се састоји у одсуству поузданих контролисаних партнера са високим научним и индустријским потенцијалом, какав је за САД, рецимо, Велика Британија. На крају Русија је приморана да вуче на себи практично читав аспекат разрада одбрамбеног значаја, и у тим условима крајње је важно одредити које правце треба у поптуности покривати сопственом производњом, а у којима је могуће коришћење страних производа, независно од земље порекла.