Европа први пут стрепи од Кине

Забринутост у Бриселу: кинески суфицит у трговини са ЕУ на сваки сат се увећа за 20 милиона долара, а кинеска дипломатија постаје у свету утицајнија од европске

Први пут за последњу деценију – откако с Кином има врло устаљену и свестрану сарадњу, која се сваке године проширује потписивањем новог споразума о партнерству – Европска унија је почела да стрепи од чврстине кинеског загрљаја. Кинески суфицит у трговини са ЕУ се сваког сата увећа за 20 милиона долара и ове године ће достићи суму од 170 милијарди евра (227 милијарди долара), изјавио је Питер Менделсон, европски комесар за трговину. Додао је да ће дефицит ЕУ у трговини с Кином вероватно већ идуће године бити виши од америчког (који је прошле године износио 232,5 милијарди долара).

Менделсон је ово рекао у Вашингтону, где је, уочи самита ЕУ–Кина, који ће се 28. новембра одржати у Пекингу, очигледно тражио подршку за заједничко супротстављање Запада кинеској трговинској експанзији. Америка одавно кубури са растућим дефицитом у трговини с Кином, а Европска унија је постала најважнији увозник кинеске робе. Министри финансија еврозоне однедавно су се придружили оценама Вашингтона да је неопходна ревалвација јуана да би се, смањењем кинеског суфицита, успоставила равнотежа у трговини Кине са најразвијенијим земљама света.

ЕУ је – због немогућности да после пада долара повећа свој извоз на америчко тржиште – нашла у Америци (сходно изреци „Кад неког не можеш да победиш, ти му се придружи“) изузетно спремног савезника за притисак на Кину. Одлуци је претходио, у јуну у Бриселу, оштар вербални дуел између комесара Менделсона и кинеског министра спољне трговине Бо Силаја, први такве врсте након окончаног „текстилног рата“ пре две године.

Менделсон је тражио да Кина ревалвира јуан. Не само да би уравнотежила трговину са Западом, него и да би подстакла тражњу на унутрашњем тржишту, саобразила банкарски систем међународним нормама и „охладила“ прегрејану тешку индустрију – што су предуслови за даље реформе и предуслови да Кина у Светској трговинској организацији добије подршку ЕУ за стицање статуса тржишне привреде.

Менделсон је и оптужио Кину да не уважава права интелектуалне својине, да има рестриктивну увозну праксу, да доноси законе којима ограничава слободу улагача или их приморава да са кинеским партнерима обавезно ступају у заједничке подухвате. Он при том није бирао речи. Рекао је да је кинеска спољна трговина „нелогична“, „неодбрањива“ и „неприхватљива“.

Министар Бо је узвратио речима да је кинеско тржиште рестриктивно за европску робу исто онолико колико је тржиште ЕУ рестриктивно за кинеску робу. Замерио је Менделсону на „екстремном речнику“ и предочио му да повећани извоз европске модерне технологије у Кину може брзо да успостави равнотежу у трговини. Предложио је да управо то буде једна од главних тема самита у Пекингу.

Сада, пред самит, дијалог тече мирније, без повишених тонова. Нема израженијег притиска какав се осетио у време Менделсонове посете Вашингтону. Постигнут је чак споразум о увећању европских квота на увоз кинеског текстила. Уместо ограничења, уводи се систем двоструке контроле – европске и кинеске – како договорених испорука, тако и квалитета производа. Европска унија неће сузбијати конкуренцију, јер се и сама залаже за слободну трговину. Кинези су задовољни, али очекују више. „Извори блиски преговарачима кажу да ће став ЕУ према статусу Кине као земље тржишне привреде и подизање ембарга на извоз оружја бити главне тачке споразума о новом стратешком партнерству“, пише „Чајна дејли“, пекиншки лист на енглеском језику.

Очигледно, Пекинг жели да се европски дефицит у трговини смањи и тако што би ЕУ подигла ембарго на извоз свог оружја у Кину, чему се Американци иначе противе, а за шта су се својевремено залагали Шредер и Ширак (али не и нова генерација европских лидера попут Ангеле Меркел и Саркозија).

Нису неравноправна трговина и незадовољавајући курс јуана према евру и долару једине бриге које оптерећују Европу у развијању, тако често наглашаваног, стратешког партнерства с Кином. Европа је први пут осетила да је успон Кине и у међународној политици, а не само у међународној привреди, чини мање утицајном него што је досад била.

У једној анализи бриселског Института за савремене кинеске студије отворено се тврди да огромне кинеске девизне резерве (од 1,4 милијарде долара) могу да „смање европску конкурентност“, док Кинеско-европски форум, чије је седиште такође у Бриселу, упозорава да „Кина поступно смањује политички утицај ЕУ у многим областима глобалне дипломатије“. Истраживач Кармел Леклерк из тог форума тврди: „Кина је напустила некадашње уздржано држање и постала офанзивнија, а њена ревносна и добро усклађена економска политика према иностранству почиње да подрива европске интересе у свету“.

Међутим, како произилази из ових анализа, бриселска размишљања се у једној ствари врло разликују од неких трендова у Америци: аналитичари ЕУ нису за конфронтацију, подстакнуту незадовољством. Још мање су за потискивање, отуђивање или „демонизацију“ Кине. То би „нанело штету међународној економској стабилности“. Они, зато, сугеришу да Европа у политици и дипломатији третира Кину као „незаменљивог партнера“ са којим тежи „успостављању равнотеже утицаја“ на светске токове.
Ако ове идеје превагну, Кинези могу само да попију чај.