Еврозона - од замисли до реализације и (не)очекиваних проблема

Крај Другог светског рата донео је између осталог и Маршалов план, чији је првенствени задатак био помирење и функционално повезивање два тадашња непријатеља. Ти  (стари) непријатељи, две велике европске државе, једна победница и једна губитница, иронијом судбине, неких 60 година касније, наћи ће се пред новим изазовом. Управо Француска и Немачка су биле државе око којих се у периоду између 1948. и 1951. бојажљиво формирала организација коју данас знамо као Европска Унија.

О развоју целе Заједнице, а потом Уније, овог пута нећемо говорити. Интересантније је то што су  један од сегмената уједињења биле и економска и монетарна политика, које су данас ова два бивша непријатеља ујединила, можда више него икад раније током савремене историје.

Подсетимо, 1979. године ствара се Европска Монетарна Унија. Унија је настала као последица претходно постојећег уговора између неколико европских држава. Овај уговор,  а касније ЕМУ имао је задатак да повеже њихове домаће валуте у покушају да стабилизује курс по којем су се мењале и обрачунавале националне валуте. Из ЕМУ- институције унутар ЕУ, настала је касније заједничка валута- евро.

Још једна финансијска институција- „Европски монетарни систем“ настаје унутар Европске Уније у покушају да се стабилизује инфлација и заустави велика флуктуација курса међу националним  валутама земаља чланица.  Мастрихтски уговор из 1992.године, предвиђа и увођење заједничке валуте- евра. Јуна 1998, оснива се Европска централна банка. У јануару 1999.појављује се и евро, тада још само као обрачунска валута на финансијским тржиштима. Први јануар 2002.године означио је почетак употребе евра уместо доташњих националних валута, у већини земаља ЕУ.

Од тадашњих земаља чланица ЕУ,  тада, евро нису прихватиле Велика Британија, Шведска и Данска. Из данашње перспективе посматрано, да ли је то био мудар корак? Евроскептици са сигурношћу тврде да јесте.

Са друге стране,  у старту је деловало, да су креатори идеје о јединственој валути све унапред добро замислили. Монетарна политика зоне је одговорност Европске централне банке (ЕЦБ), којом руководи председник  и одбор сачињен од шефова националних централних банака. Основни задатак ЕЦБ је да одржи инфлацију под контролом.

Са појавом финансијске кризе 2008., у оквиру Еврозоне су успостављење одредбе за одобравање хитних зајмова земљама чланицама у замену за доношење и примену економских реформи. Не сме се заборавити ни чињеница да ЕУ у међувремену броји 27 земаља чланица. Под бременом кризе и неких одраније накупљених финансијских и буџетских проблема, поједине националне економије почињу да посустају. Наизменично се по медијима, од краја 2009. године помињу Грчка, Шпанија, Португалија, па чак и Италија, као земље које се налазе пред банкротом. У случају Грчке ствар се додатно политизује и заоштрава, јер се већ последње две године, а свако за себе- становништво, национална власт и политичко-економска елита ЕУ боре да нађу оно, што је по њима, најбоље решење. И ту долазимо до ироничног момента, где се председник Француске Никола Саркози и канцеларка Немачке Ангела Меркел, по питању намучене Грчке, разумеју добро као никад до сад. Крајем 2011.године они су сагласни о „потреби за оштријим  правилима која се могу једноставно применити како би се владе спречиле да  превише троше или позајмљују, као - и на одређеним казнама за  упорне прекршиоце“.

Ипак, крај фебруара 2012. године, доноси бројне штрајкове широм Европе, управо због предвиђених мера штедње. Са друге стране, новац који ЕЦБ поново планира да „упумпа“ у банкарски сектор еврозоне путем емисије својих дугорочних обвезница, може као бумеранг да се врати у облику спекулација уз ризик од појаве инфлације. Стари кредити не могу се стално отплаћивати новим задуживањима. Осим Грчке која је већ месецима „на ивици“, економијама Шпаније и Италије се поново предвиђа пад у току 2012.

Делује да нови савезници Француска и Немачка и њихови економско-политички експерименти не воде ка успеху. Због свега реченог, остаје да се види да ли ће се сада скепса, према опстанку Еврозоне, показати као оправдана.