Напредак ка провалији

Часописи као што је „The Economist“ већ много година пропагирају идеју да је „развој“ исто што и финансијски „раст“, да се између њих може ставити знак једнакости, и да је такав „развој“ добар за „трећи свет“. Међутим, искуство показује да та врста „раста“ не значи обавезно и реални развој, већ се најчешће ради само о „симболима развоја“, док се тим виртуелним напретком прикривају тешко уништавање животне средине, средстава за опстанак и културе заједница „трећег света“. 

То што се данас квалификује као „развој“ у ствари је лош развој. Смислиле су га и њиме управљају стране силе, изван „трећег света“, ради сопственог профита и доминације спољних агенасаи актера. Светска банка зарађује три долара профита на сваки долар који позајми „трећем свету“ за „развој“, што омогућава да 500 милијарди долара оде из „трећег света“ на богати Запад кроз камате, отплату дугова и изнуђене ниске цене производа, а само 50 милијарди долара иде у супротном смеру, као „помоћ у развоју“. Такав „развој“ је подвала народима „трећег света“, посебно у руралним заједницама, да би се исисали ресурси и богатства, а да они остану без поседа и презадужени.

И док „трећи свет“ мисли да је тим процесом подржан у „развоју“, у ствари је ишчупан из корена, измештен из самога себе, изгубљен. Њихови ресурси се празне, а они постају избеглице и губитници „развоја“. Две стотине милиона људи је силом измештено са својих огњишта, из екосистема и култура, а све у име развоја. Племена из долине Нармада у Индији, домородачки народи Амазоније и Нове гвинеје, као и заједнице настањене дуж 7.000 километара индијских обала, не осећају да за њих представљају „развој“ гигантске бране, супераутопутеви, рудници, луке и индустријске аквакултуре који им – туђи и наглавачке постављени – уништавају корене.

За њих те активности предстваљају катастрофу и зато они пружају отпор. Једна од најспорнијих страна комерцијалног „развоја“ у протеклој деценији била је фузија хемијских, фармацеутских, биотехничких и семенарских компанија да бби се створило он ошто се назива корпорацијом „наука о животу“. Тачнији назив би био „наука о смрти“, јер су то организације које производе и намећу генетски манипулисано семе, отпорно на хребициде. Такве организације чине земљораднике зависним од њихових хемијских производа, који уништавају биоразличитост и чине пољопривреду веома рањивом. За земљораднике прелаз са различитих биљака насталих опрашивањем на гнетички манипулисане биљке и на стерилно смее названо „терминатор“ не представља симбол „развоја“, већ задуживања, зависности и остајања без поседа.

За семенарске корпорације то што приморавају земљораднике да сваке године купују ново семе представља бржи раст и веће тржиште. Али, то увећавање комерцијалног профита базира се на уништавању природе и њеног процеса обнове, као и на уништавању локалних економија. Савремени економисти нису никад узели у обзир уништавање природе и економије народа, па се зато процеси који воде у еколошку деструкцију, сиромашење, лишавање милиона људи њихове имовине, представља као „раст“ на националним контима и у светској економији. Међутим, није „раст“ изазвао еволуцију на плану здравља екосистема и друштава. Тај вештачки псеудораст камуфлира деструкцију која се ствара у животу заједница „трећег света“. Добар пример таквог псеудораста је пољопривреда. Прелазак са пољопривредне политике која има за мото „прво исхрана“ на пољопривредну политику која има за мото „прво извоз“ у Индији правда се разлозима сигурности у исхрани, јер добит од извоза служи за увоз хране. У ствари, пољопривреда оријентисана на извоз смањила је сигурност прехране, охрабрујући прелазак са мале локалне животворне производње на индустријску неживотворну производњу.

Циљ те производње више није задовољавање потреба заједнице, него искључиво профит неких невидљивих, често веома далеких „газда“. Она доноси и промене у поседовању природних извора и средстава за производњу. Сељаци су измештени са својих малих имања, јер велики комерцијални произвођачи преотимају њихову земљу да би се „производило за извоз“. Та предузећа често тешко нарушавају животну средину а стварају и друге тешкоће у локалним заједницама. Извоз меса, поврћа, морских ракова и цвећа, на пример, често више кошта него што користи. Извоз меса на велико има „маскирано“ коштање које је десет пута веће од користи у извозу. То је зато што нестаје древни еколошки допринос стоке у пољопривреди на малом поседу, која данас замире. Стока у Индији доприноси да се произведе 17 милиона долара у млеку и 1,5 милијарди доларау житу за исхрану, као и 17 милиона долара енергије. Ако те животиње буду побијене, све те користи нестају. У случају само једне кланице оријентисане на извоз, добија се 45 милиона долара за извезено месо, док би принос који би дале те животиње националној економији, да су остале живе, износио око 230 милиона долара. Егзактна рачуница, лако проверљива, са елементима који су свима доступни.

Мултидимензионалне и мултифункционалне привреде, засноване на узајамности, систематски су уништаване у оквиру оваквог обрасца развоја, који није способан да узме у обзир различитости, реципроцитет, сложеност и животворност. Време је да се поставе основна питања : раст чега? Развој за кога? Време је да се превазиђу фикције и илузије економског „раста“ који усмерава богатство сиромашних ка богатима и да се узме у обзир реалност еколошких катастрофа и друштвених дезинтеграција насталих у процесу „развоја“, а које сиромашне претварају у још сиромашније. Надајмо се, људски је надати се, да ће нови миленијум донети нову економску мисао више базирану на стварним принципима укључивања него на садашњим принципима искључивања.