Политика САД према Косову је лоша по Израел

Снажна америчка подршка независности Косова штетна је по израелске интересе. Позиција Сједињених Држава заснива се на ставу да решење дугорочног конфликта странама у сукобу могу и треба да наметну стране силе. Уз то, стварање нове државе настоји да дâ део националне територије насилној етно-религијској мањини; узалуд су наде да ће се испуњавањем ове жеље додворити исламском свету; заправо даје нови подстицај за растући исламски утицај у Европи; и пориче чињеницу да су вође, за које се предпоставља да су државне, укаљане тероризмом, криминалом и добро документованим везама са глобалним џихадом. Што је најважније, издаје цинично постмодерни презир према свим захтевима заснованим на историјским правима и духовном значају за одређену земљу и нацију.
У интересу Израела је да понови своју већ изречену позицију да свако решење за Косово треба да се заснива на договору обеју завађених страна. Поврх тога, израелска Влада треба да изјави и како неће признати никакву самопрокламовану „државу“, уколико њену независност не одобри Савет безбедности УН.

Позадина

Постоји мали део спорне земље, богате историјом, али сиромашне у свему другом, чијих два милиона становника, претежно муслимана, жели да је претвори у суверену, међународно признату државу. Без обзира што ту амбицију подржавају САД, ЕУ и већи део међународне заједнице, такав један чин отворио би Пандорину кутију геополитичких, правних, моралних и безбедносних проблема и створио црну рупу безакоња, ендемске корупције и џихадског тероризма.

Територија о којој је реч зачудо није на Блиском Истоку, бећ у Европи. Статус Косова, јужне српске покрајине (Косово и Метохија) остаје споран и осам година након што је УН/НАТО преузео контролу над њом.

Очекује се да ће Вашингтон у најскоријој будућности начинити финални корак у одвајању Косова од Србије и успостављању независне муслиманске државе. Четворомесечна рунда преговора наставља се до 10. децембра уз посредовање „тројке“ у саставу САД/ЕУ/Русија. Ти разговори се показују једнако неуспешним у постизању компромисног решења као што су били и напори Мартија Ахтисарија, претходног посредника УН. Господин Ахтисари је донео план, обелодањен у фебруару 2007, који је требало да дозволи независност Косова мимо српског негодовања. Само је извесност руског вета у Савету безбедности спречила усвајање плана.

Мала вероватноћа за постизање договора на крају преговора представља директан резултат обећања независности „на овај или онај начин“ (речима секретарке САД, Кондолизе Рајс) које је Вашингтон дао албанским сепаратистима, што значи да Албанци немају никакав подстицај за постизање компромиса. Бушова администрација је, ништа мање него ли претходна, свим срцем посвећена циљу косовских Албанаца. Пошто је пут преко Савета безбедности УН блокиран, изгледи за једнострано проглашење косовске независности и признање САД нејасно се назиру крајем године, упркос одсуству резолуције Савета безбедности УН коју треба обезбедити за ту врсту признавања.
Вашингтон врши притисак на чланице ЕУ да прекину са утврђеном политиком функционисања у оквиру УН и прикључе му се. Сједињене Државе уздају се да ће кључне „не-савезнице“ ЕУ – међу најистакнутијим потенцијалним кандидатима Канада, Турска и Израел – следити њихов пример и продужити листу оних који ће признати самопрокламовану државу Косово.

Сценарио једностраног проглашења независности могао би се одиграти већ 10. децембра, дана када је тројка дужна да поднесе извештај о резултатима својих напора Генералном секретару УН. Сједињене Државе су претиле да ће признати Косово након унилатералног проглашења независности, али на срећу ни проглашење ни признавање нису извесни. Вашингтон се још може одвратити од тог корака уколико буде имао разлога да мисли како друге земље, особито његови најближи савезници, неће следити пример Сједињених Држава.

Иако то већини Израелаца можда није у први мах очигледно, одлука Јерусалима да ли да следи траг Вашингтона, или не, могла би бити један од одлучујућих фактора у даљем развоју драме. Нада да су израелски политичари спремни да испоље степен трезвености и реалистичности који нажалост недостаје у Вашингтону, и кажу „не“ одвајању Косова од Србије, може бити један од најутицајнијих фактора који би подстакли Вашингтон да се повуче са руба катастрофе на помолу.

Импликације по Израел

Иако већина Израелаца можда пре т поставља да њихова земља ни на који начин не учествује у исходу косовског питања, уколико Вашингтон остане на садашњем курсу, то ће уистину имати импликације супротно интересима Израела и то вишеструко:

1. Био би установљен преседан по коме се константни политички и територијални спорови могу решити наметањем воље других земаља, чак и ако једна страна одбија предложено решење пошто је оно у супротности са њеним суштинским националним интересима. Иако се питање на који би начин Израел могао доћи до компромиса са палестинским аспирацијама ка самоуправи одупрло напорима за проналажење споразума кроз преговоре, нико не предлаже да би споља наметнуто решење вероватно било у интересу Израела.
2. Теорија по којој стране силе могу дати део суверене територије једне државе насилној етничкој или верској мањини, довела би у питање не само Јудеју и Самарију, које и тако формално нису део Израела, већ и области попут Галилеје и делова Негева, где нејеврејско становништво има, или евентуално може задобити, локалну већину. Муслиманска популација у Израелу тренутно износи нешто више од 20 процената, отприлике колико и у Србији ако се рачуна и Косово. Ако албански муслимани данас могу захтевати отцепљење од Србије, наводећи тобожње злостављање у прошлости, зашто сутра то исто не би учинили и израелски Арапи?
3. План Вашингтона да надмудри Савет безбедности не би ли избегао московски вето, резултирао би тиме што би руски вето у Савету безбедности изгубио вредност. Такав чин би по свој прилици обезвредио моћ вета као такву, барем што се тиче заштите коју би сталне чланице пружале мањим државама. У светлу чињенице колико су пута антиизраелске резолуције Савета безбедности биле поништаване ветом Сједињених Држава, угрозити моћ вета убудуће ће бити штетно по Израел пер се.
4. Као што су многи амерички политичари указивали, нескривена мотивација за политику САД на Косову јесте улагивање исламском свету. Ово сазнање нам открива невероватну наивност у разумевању уверења џихадиста, на која уступци никад нису остављале утисак. Довољно је бацити поглед на труд Американаца у стварању палестинске државе, увођењу „демократије“ у Ираку и Авганистану, или у пружању помоћи Осами бин Ладену и другим муџахединима против Совјетског Савеза, па уочити вредности које има захвалност џихадиста. Победа на Косову би само подстакла њихове захтеве за будуће уступке било где другде.
5. Стварање друге исламске државе на Балкану (после Босне, која се сматра муслиманском земљом мада већи део становништва чине хришћани), допринело би даљем порасту исламског утицаја у Европи. Такав утицај заснива се на порасту муслиманског присуства у кључним европским земљама, што је већ дало свој допринос у тим земљама у виду растућег антиизраелског расположења у Америци, као и насиљу према Јеврејима у Европи.
6. Поборници независности Косова подсмевају се српској тврдњи да Косово не представља само један део, већ срце и душу њихове земље - „српски Јерусалим“. Такво занемаривање одаје циничан презир према суштинској страни живота сваке нације, који се мора заснивати на општем историјском признавању њеног моралног и духовног идентитета, без кога народ престаје да буде народ и постаје нешто мало више од произвољне светине. Ако од Србије данас може да се отуђи њен Јерусалим, зашто сутра од Израела не би могло да се захтева да „ал-Куд“ буде престоница независне „Палестине“?
7. Заговорници независности Косова превиђају или глатко прелазе преко чињенице да су албанске врховне вође на Косову огрезле у тероризам и криминал, са педигреом који указује на њима својствену немоћ да остваре стабилну и цивилизовану владавину. Осим тога, данашња Приштина и Подујево подсећају на Газу и Рамалу; џамије које финансира Саудијска Арабија, наоружани мушкарци, као и хрпе смећа поред пута.

Не може се рећи да ће Израелу бити лако да се успротиви свом најближем пријатељу и савезнику по питању које многи Израелци сматрају периферним. Мада, треба имати на уму да доследан став Израела према Косову може бити фактор који ће одвратити Вашингтон од озбиљних грешака у процени.

Утицај Израела

Постоје две главне области у којима Израел може да оствари позитиван, а можда и одлучујући, допринос.
Пре свега, израелска влада може јавно и енергично да формулише свој став – против наметнутог решења. Кад је прошле године српски министар иностраних послова, Вук Драшковић, посетио Израел, његова тамошња колегиница Ципи Ливни јасно је изнела став да се Израел противи наметнутом решењу. То би требало саопштити и приликом билатералних односа са Вашингтоном и осталим престоницама, посебно у Европи. Као што би било повољно и да се деловање Кнесета усмери у правцу таквог решења.

На другом месту, не треба потцењивати утицај израелског мишљења на јавну политику у Сједињеним Државама. Међу америчким заговорницима независности Косова има много искрених пријатеља и присталица Израела који нису упознати с чињеницом да њихово залагање може да има негативне последице по Израел. Такви заговорници се могу наћи у медијима, у групама јавне политике и тинк тенковима, у правобранилаштву, и другим утицајним центрима који изричито представљају јеврејску заједницу у САД, либерале, неоконзервативце и елементе хришћанске заједнице.

Осим тога, израелском војном и одбрамбеном искуству са тероризмом одаје се велико поштовање у америчкој одбрани, обавештајној служби, унутрашњој безбедности, као и унутар и изван владе, и унутар области извршне и законодавне власти. Важно је да израелски саговорници све ове контакте у Сједињеним Државама обавесте да би погрешно решење за Косово имало контрапродуктиван утицај на Израел.

Закључак

Од рата 1999. године који је НАТО водио против Србије, косовско питање је избледело на политичком хоризонту америчке и израелске заједнице. То је заговорницима насилног и противзаконитог отцепљења Косова од Србије дало простора да стекну предност у формулацији америчке политике. То, међутим, не значи да погрешно вођена политика не може да буде преиначена уколико релевантне перспективе, подразумевајући ту и утицај на Израел, почну да се примењују. За добробит Израела, ако ни због чега другог, потребно је да тај процес почне што је пре могуће.
Овај чланак је заснован на предавању „Проблем на Косову“ са конференције Центра БЕСА, одржане у септембру 2007. године у Тел Авиву.