Ирак: ни рат, ни мир

Уочи деветогодишњице почетка војне операције у Ираку која пада на 20. март, у престоници Багдада је живо. Истина, не поводом годишњице – за недељу дана у Багдаду ће бити одржан самит Лиге арапских држава, као и састанци министара иностраних послова и економије. Ирак се враћа мирнодопском животу, што треба да покаже самит. Питање је у темпу повратка.

Последњи амерички војник напустио је Ирак крајем децембра 2011. Ипак од свих говора изречених тим поводом, тако и није постало јасно да ли се америчке трупе враћају са победом, да ли су достигнути циљеви, да ли су онемогућене претње о којима је говорила ранија америчка администрација. И што је најважније, какав су мир оставили иза себе Американци у Ираку.

Званични узрок интервенције у Ираку биле су бојазни администрације Џорџа Буша да режим Садама Хусеина производи оружје за масовно уништење. Истина, инспектори УН који су неколико година провели у Ираку уочи рата, нису могли да нађу томе потврду. У многоме због тога УН нису дале пристанак на војну операцију против Ирака. Активно против ње је иступала Немачка, Француска и Русија. Ипак, САД су формирале антиирачку коалицију, и 20. марта 2003. године мимо повеље УН започеле су војну интервенцију у Ираку.

Затим је председник Буш признао да је био потресен лажним обавештајним подацима о оружју за масовно уништење. Реалност је таква да сам послао америчке трупе у бој у великој мери на основу обавештајних података који су се испоставили лажним. Био сам шокиран и разјарен када нисмо нашли оружје, писао је он у својим мемоарима.

Ова прича коштала је Америку репутације. Могла би да је поправи демократизација Ирака, али земља није постала угледна демократија за Блиски Исток. Напротив, како су и предвиђали многи експерти, у земљи је започео међуконвесионални сукоб и активизација екстремистичких група.

Без обзира на велико смањење састава амбасаде САД у Багдаду, представништво ЦИА-е остаје неприкосновено. Напротив, његова активност треба да буде увећана. Сарадници америчке обавештајне службе ће се концентрисати не само на праћење ситуације у Ираку и на његово руководство, већ и на пресецање делатности Ал-Каиде. Са друге стране, америчке трупе које одржавају поредак у земљи, смениле су структуре најамника из редова приватних војника и компанија за обезбеђење. Ипак, реда то није донело.

Ал-Каида, осетивши се повољно у политичком хаосу после пада тоталитарног ирачког режима, постала је тамо осетни политички фактор. Само ове године она је преузела на себе одговорност за серију терористичкиха ктова извршених истовремено у 12 градова, у чему је погинуло 60 и рањено преко 225 особа. Укушно од терора у земљи у фебруару погинуло је 91 лице. Још две снажне експлозије су забележене прошлог уторка.

Ирачка влада је приморана да предузима мере на јачању контроле рада приватних компанија за обезбеђење, које багдадске власти сматрају као гигантску армију која прети стабилности земље. У Ираку је регистровано 109 фирми за обезбеђење, у којима ради преко 36 000 људи. При чему већи део њих је дат странцима. У фебруару у парламент је био унет нацрт закона који предвиђа додатна ограничења делатности ових компанија, смањење њиховог броја и бројности персонала.

Нејасно је у којој мери ће поћи за руком да се разори овај зачарани круг. Ради се о томе што ће Ал-Каида и друге екстремистичке сунитске групације наставити борбу не само против страних плаћеника, већ и шиитске владе. Шиити не остају дужни. У центру политичког живота Ирака је питање сунитског потпредседника Ирака Тарика Хашимија, кога присталице премијера Нурија Маликија и низ других шиитских политичких посленика оптужује за сарадњу са тероризмом. Сам Хашими је пожурио да се сакрије на територији курдске аутономије и све пориче. Нејасна је судбина и заменика председника владе, сунита Салеха Мутлака, кога је Малики у децембру 2011. одстранио са дужности. Слабост извршне власти која балансира на ивици владине кризе, изазване сукобом сунита и шиита, постепено постаје главни фактор нестабилности у земљи.

На самиту Лиге арапских држава у Багдаду, где ће се вероватно разматрати у првом реду сиријски проблем, актуални проблеми Ирака, чија решења је тешко прогнозирати, могу да буду упозорење за присталице војне интервенције. Могуће да ће у те сврхе користити и пример послератне Либије, земље која је била домаћин претходног самита Лиге 2010. године. У улози домаћина наступио је Моамер Гадафи.