Како се кали капитализам

Српски трудбеници, у загрљају са осталим етничким заједницама, искочили су са 10.000 метара право у амбис држећи под мишком научну литературу из безбрижне младости: Закон о удруженом раду, друштвене договоре и самоуправне споразуме. Летели су ка земљи слободним падом, али падобран се, док се понире ка капитализму, по правилу не отвара. Противећи се Њутну, махали су најпре Титовим, потом Слобиним сликама, али икаровски ентузијазам их није напуштао ни када су наставили да се стрмоглављују.

Одбацили су старе слике, као непотребни терет и извадили из ранчева портрете нових јунака узалуд се надајући да негде ипак није затурен резервни падобран. Међутим, ни Зоранови, ни Војини, ни Борисови плакати нису показали аеродинамичка својства.

Ово је српско небо дома мог. Да се, рецимо, ова друштвена сага, одвија над небом Скандинавије, па да неко гурне Норвежане, Данце или Финце да лете, у њиховим ранчевима била би спакована барем три падобрана, мобилни најновије генерације с компасом и џи-пи-есом, топли оброк плус чоколада, дневница од 200 евра за боравак у ваздуху, милионска одштета за претрпљени страх и регрес за годишњи одмор, нешто већи од 90 евра.

Но, вратимо се у овдашњи ваздушни простор, где је брига за човека ипак најпреча. Ударац о земљу био је страховит. И, разуме се, потресан. Тако су Срби пали у капитализам. Хајде да видимо шта су тамо пронашли и како су се, као врста, прилагодили новим условима живота. Уместо обећаваног шведског стандарда, добили су милион незапослених, уместо финског, добили су нокије, уместо норвешког, претплатили су се на Теленор. Уместо лектире, дечица читају СМС поруке.

Тако је бар делић скандинавског комунизма, који се погрешно третира као скијашки капиталистички поредак, пребачен у наше умерено континентално сахарско поднебље.

Али, српске транзиционе велможе, иако васпитаване на епским песмама, определиле су се за капитализам каубојског циклуса деветнаестог века, што због успомена из раног детињства, када су расли на класицима попут Команданта Марка или Блека Стене, што због могућности које је пружала првобитна акумулација капитала на Дивљем западу. С тим да су уместо поштанских кочија и каравана, пресретали шлепере с акцизном робом. Али, наша широка, марлборо и балантајн словенска душа ипак је окренута ка Истоку, тако да су српски револвераши транзиције, успостављајући ново друштво, прихватили догме руских богаташа, стасалих под Јељцином и дисциплинованих под Путином.

Мутацијом деце крупних црвених риба у шерифе друштвене својине, који су потом прошли кратку обуку московских и сибирских олигарха, створена је нова балканска сорта – тајкун.

Његова основна карактеристика је да се развијао у поретку у ком се политика спуштала у подземље, а подземље се пело ка власти. Што каже један поштени полицајац – кад год кренем да сечем мафију, некако увек наиђем на свог шефа. Тако се калио капитализам. Павле Корчагин је, после револуције, порастао и постао власник фабрике одливака и приватизовао совхоз. Из хаоса једне идеологије, прешло се у другу. Извршена је тајкунизација политике. Или је то била политизација тајкуна? Што би рекао један од њих – ако немаш власт или ниси уз њу, последњи си слуга. А првобитни капиталисти ипак нису ликови рођени да послужују пиће.

Власт може свакога да савије, као прасе у плех, и да га испече у фуруни, рекао је једном капиталац који је покушао да се бави политиком. Отпутовао је на дужи одмор. Други је паметнији. Он не жели да се бави политиком. Он је контролише. Такви људи, свидело се некоме или не, свуда владају данашњим светом, и једино нам је остало да жалимо што нисмо у стању да их пратимо. Њих или њихове цене, како год вам драго.

Али, зато је у кратком курсу српског капитализма, неизоставна теза да наша радничка класа, кардељевски непоколебљиво, крупне јунаке српског капитала још третира као директоре оура или соура, а поредак као буржоаски систем самоуправног типа.

Готово је. Раднички савети више не постоје. Држава се више не брине о нама. Не шаље нас на море, не уписује децу у бесплатне школе, не оверава нам здравствене књижице. Када нам приватизују фирму у којој смо порасли, не зову нас на коктел у „Хајат”, већ приносе упаљач, кад јој палимо свећу.

Зар су то чари тржишне економије и благодети либерализације и препуштања конкуренцији? Да одеш на посао кад свиће, а враћаш се кад се замрачи, и још си срећан што се сунце слободе и женине нежне, топле очи виде само викендом? Можда и тога не буде, јер, шеф може да позове на мобилни, а по уговору о раду, морате да будете доступни. Ко се препозна, већ је на путу да из „социјализма средње развијености” доспе у „капитализам” Трећег света.

Ко тражи правду? Мултинационалне компаније ионако мисле да је то нови бренд из Источне Европе. Ко тражи капитализам с људским ликом, нека оде у неки од хипермаркета. Добиће га, упакованог у машницу.