Вјатско чудо се препорађа

У старом руском граду Вјатка,  који је више познат под називом Киров, препорађа се јединствена народна радиност, која нема премца у свету – чувена Димковска играчка. Данас су те фигурице од печене глине, украшене јарким орнаментима, називају их једним од чуда Русије и визит-картом Кировског краја. Историчари уметности тврде да историјат димковске играчке има више од 400 година. Та је радиност настала у селу Димково, где су живели лончари и пећари. Сматра се  да су прве фигурице од глине биле звиждаљке у облику коња, овнова, јараца и пловки. Правили су их за годишњи празник Звиждачице, који се одржавао  ради одавања поште погинулим у  време битке 1418. године између становника града Вјатка и Устјуг. Славље је трајало неколико дана, тада се чуло звиждање бројних звиждаљки.

Празник је кроз векове изгубио првобитни смисао, те су звиждаљке од глине постале права уметничка дела. Додуше, почетком 20. века та радиност замало није нестала. Она је била спашена на чудесан начин, - испричала је у интервјуу радиокомпанији Глас Русије руководилац димковске народне радиности Надежда Мењчикова.

Судбина те радиности је била у рукама Ане Мезрине. То је била једина старица, која је почетком 20. века знала да прави димковске играчке. Она чак није имала своју кућу. Живела је у  брвнари парног купатила, коју јој је пружио један добротвор, богати трговац. Та старица би дошла сваки дан са својим мачкама да се греје на сунцу, села на клупу и почела да ваја фигурице. Приметио ју је будући уметник Алексеј Дењшин, који је тада био стар 16 година. Он би сваки дан чамцем дошао преко реке Вјатка, сео поред ње и записивао све, што му је бака причала о историјату те радиности, о сижејима. Младић је сликао те фигурице. После извесног времена је он издао албуме у боји с рукописним текстом и играчкама.

Само захваљујући тим рукописним албумима читава Русија је сазнала о димковским играчкама. Међутим, прошло је скоро 100 година, док су се у Кирову појавили прави професионалци. Олгу Головину је та радиност очарала 1988. године. Дипломирани уметник, она је  почела да проучава шаре глињених статуета, почела их  да ваја. Њени радови се чувају у музејима и приватним збиркама не само у Русији, већ и у САД-ама, и у Немачкој. Пре него да вајаш треба осетити расположење глине. Од тога зависи, хоће ли успети играчка, -износи Олга своје искуство.

Глина је каприциозна. С њом је обавезно потребно договарати. Једном сам извајала госпођу. Увече сам видела да је играчка раширила руке. Наљутила сам се и рекла: Шта си то учинила? Мораћу да ти поломим руке. Хтела сам да их ујутро одломим и ставим друге. Кад дођем сутрадан, видим да је она ставила руке онако, како сам хтела. Ништа нисам морала да одломим.

Данас Олга одржава мајсторске течаје уметничког вајања из глине. Додуше,  да би неко постао зналац и чувар те руске радиности, он мора да положи озбиљан испит. Међутим, главно је да то буде жена, која живи у Кирову. Према  историјској традицији, вајати од глине и сликати статуете  и звиждаљке могле су само девојке, рођене на обалама реке Вјатка.