Бебе директори

Они су буквално пионири српске економије. Многима од запослених могли би да буду деца и на руководећим позицијама нашли су се још у двадесетим. За разлику од вршњака који у раним тридесетим тек траже ухлебљење, живе код родитеља и спавају до подне, они неуморно грабе ка врху српског бизниса. Док колеге педесетогодишњаци сматрају да се на менаџерском фронту спроводи диктатура младости, много искуснији и старији пословни партнери на састанцима, после првобитне зачуђености и жеље да им поклоне чоколино, најчешће признају да у њихова још детињаста лица гледају с поштовањем. Бојан Кришто, директор Аеродрома „Никола Тесла”, у шали каже да је у посао ушао још са четири године. Његов отац, приватни предузетник, после рођења близанаца, Бојанових сестре и брата, сматрао је да ће супрузи најбоље помоћи у одгајању деце ако старијег сина поведе са собом да се игра на градилишту. Озбиљнији пословни ангажмани у породичној фирми Бојану су поверени чим је кренуо у школу, за време школских распуста. Иако данас има само 31 годину, за разлику од доброг дела вршњака који у тим годинама у Србији обилазе бирое за запошљавање, Бојан у своју пословну биографију може да упише да се налазио на челу „Државне лутрије Србије”, да је био саветник генералног директора „Дунав осигурања” и консултант Светске банке. Као млади кадар Г 17 плус радно искуство стицао је у трговини и банкама, факултет је завршио са 22 године, а каријеру почео у породичној фирми као менаџер и комерцијалиста.

– Мој мото је да никад не бих радио нешто за новац што не бих радио и бесплатно. Морате да верујете у оно чиме се бавите. Уз мало упорности и среће можете све да постигнете – каже овај млади бизнисмен кога су на пословним састанцима, у почетку, због његове младости, схватали неозбиљно.

Иако признаје да су га због година неки чак потцењивали, Бојан каже да је много боље када супротна страна у почетку сумња у ваше способности.

– Способност и знање важнији су од личног доживљаја нечијих година. Искуство јесте битно, али је важна и спремност да се суочите с проблемима и да их решавате – истиче Кришто.

Сличан проблем на почетку каријере имала је Наташа Марјановић (29), директор добровољног пензијског фонда „Делта Ђенерали”. Са 22 године и дипломом Економског факултета остала је да ради као асистент на предмету Теорија цена. Само неколико месеци касније запослила се у Народној банци Србије, у Одељењу за управљање девизним резервама. Истовремено радећи и на факултету и у централној банци, Наташа је упоредо с тим полагала сва три нивоа најпознатијег и по ригорозности чувеног у свету америчког испита из области инвестиционог одлучивања. Данас се, захваљујући томе, бави послом који се тешко може превести на српски. По занимању је портфолио менаџер, чији је задатак да пронађе најбољи начин да се средства прикупљена у инвестициони или добровољни пензијски фонд уложе у профитабилне хартије од вредности.

– Вероватно је тешко прихватити чињеницу да вам шеф или руководилац буде неко ко има година као ваше дете... Битна је ефикасност, а не године. Мислим да су године „на прву лопту” важне, јер је код нас још неуобичајено и супротно традицији да се млади људи налазе на високим позицијама. Сигурна сам да ће то с временом постајати нормално. На пословним састанцима се трудим да будем што је могуће конкретнија, а трудим се да спречим свако одвраћање с теме разговора – каже Наташа и додаје како многи често мисле да је још млађа него што јесте, као и да јој је понекад интересантно да посматра понашање старијих бизнисмена који за пословног партнера имају двадесетдеветогодишњакињу.

Бојан Радун (29) вероватно је један од најмлађих извршних директора у земљи. Каријеру је почео још у студентским данима, када се, 1999. године, придружио породичном бизнису. Само годину дана раније основан је „Нектар”, који је данас лидер у производњи сокова.

Дипломирао је на Економском факултету 2001. године, па је у фирми унапређен на позицију маркетинг менаџера.

– Како је расла компанија, тако су расла и моја задужења. Од ове године члан сам Пословног савета Министарства економије и регионалног развоја. Позитивно се гледало на то да сам са 23 или 24 године већ обављао веома одговорне послове. Сада ме врло ретко питају за године јер се дуго крећем у пословним круговима тако да то и није непознаница. Деси се и данас да се изненаде када им кажем да још немам 30 година – каже Радун и истиче да је компанијски слоган „није свеједно” с годинама постао и његов рецепт за успех.

Шта год радили у животу, сматра он, ако дате највише од себе – ретко ће се десити да резултат изостане.

Александра Јовића (33), директора Националне корпорације за осигурање стамбених кредита, многи препознају по његовом учествовању у томе да се рата за стамбени кредит готово изједначи са подстанарском киријом. Иако је његов радни стаж дуг девет година, више од шест година Александар се налази на руководећим местима.

– Радио сам у Беобанци, Рајфајзен банци и Хипо Алпе Адрија банци. У почетку је многим пословним партнерима било чудно да наспрам себе имају релативно младог човека, али сам, с временом, и ја учио како да се поставим према другој страни. Како време пролази, све је више младих људи на руководећим положајима, тако да је и изненађење све мање. А и ја постајем старији – закључује Јовић.

Досадни за таблоиде

Наши саговорници изгледа да су врло досадни домаћим таблоидима. Њиховим приватним животом жута штампа се готово уопште не бави, а папараци их не препознају. О томе шта раде кад напусте канцеларију, зна се врло мало.

Ипак, Наташу Марјановић, директора добровољног пензијског фонда ,„Делта Ђенерали”, могуће је срести како вози ролере на Ади, или како у првим редовима престоничких позоришта помно прати представе. Биоскоп баш и не воли, јер брзо заспи. Зими врло често одлази на скијање, а воли и јахање.

Њен колега Бојан Радун, из „Нектара”, према писању новинара, сваки викенд током зимске сезоне проведе на Копаонику. Најомиљенији му је Гвоздац, једна од најстрмијих стаза. Једном годишње оде на скијање у иностранство. Догоди се да се и не спусти скијама низ светске стазе, пре свега због различитих жеља и могућности својих пријатеља. Зато му је, каже, лепше да скија на Јахорини или Копаонику него да путује сам у иностранство.

Бојан Кришто, директор Аеродрома „Никола Тесла”, одавно је признао овдашњим новинарима како радо одлази на такозвана фенси места. Воли позориште и концерте, али и бурек „с ногу” и димљени лосос. Александар Јовић, директор Националне корпорације за осигурање стамбених кредита, на кошарку одлази три пута недељно. И игра по неколико сати. Те навике из детињства, признаје, никада се не би одрекао.