Анђелковић: О суду историје

Када сам одмах после првог круга председничких и парламентарних избора, у тексту „Крај Тадићеве ере“ (Печат бр. 216), констатовао да Николић има знатно веће шансе да победи у другом кругу – многи су ме упитали да ли сам „добро“, уверени да сам тешко поднео исход ђурђевданског гласања, те се то одразило на оно шта пишем. Признајем, то ме је донекле поколебало у вези са оним што сам заступао. На живописан начин ме је подстакло да додатно размислим о томе колики је значај психологије у политици.


(И)РАЦИОНАЛНА ПРЕИСПИТИВАЊА
 
Да се подсетимо, у поменутом чланку указао сам на руска и француска истраживања која показују да грађани у другом кругу председничких избора, по правилу, гласају на основу својих дубинских вредносних опредељења, а не позива председничких кандидата које су подржали у првом кругу (у изразито дисциплинованим партијама, као што је КПРФ, око 30 одсто чланова и симпатизера по аутоматизму следи лидера, а у осталим свега 7-10 одсто). Отуда, гласачима И. Дачића и СПС-а, В. Коштунице и ДСС-а, Ј. Шешељ и СРС-а, В. Глишића и „Двери“, па чак и делу новостеченог бирачког тела УРС-а (које је далеко од изворних идеја Г-17 Плус) – ближи је Николић од Тадића, и логично је да немало њих активно подржи првог, и противно позицији њихових „ђурђевданских“ изабраника. Ти људи желе поносну, праведну и јаку Србију, и без обзира на то колико је тешко у хаосу велике понуде (6. маја) артикулисати своја убеђења, у другом кругу, где су ствари црно- беле, тј. Тадић оличава статус кво, а Николић некакве промене, рационално сам веровао да ће се у већини определити за последњег кандидата за шефа државе.

Иако сам се после реакција на мој текст уплашио да грешим, срећом, ипак се показало да сам поучен руско-француским искуством, био у праву. Што се тиче прогноза наших агенција за истраживање јавног мњења – где се као шампион у грешкама (или спиновању) показао „Ипсос стратеџик маркетинг“, прогнозиравши Тадићеву победу са скоро 60 одсто добијених гласова – њима, по правилу, мало верујем. Ма колико тврдиле да ће Тадић убедљиво победити у другом кругу, нису ме њихове поруке ни приближно забринуле колико постђурђевданска апатија међу немалим бројем људи са којима се срећем.


ТРИЈУМФ ДРЖАВОТВОРНИХ ЖЕЉА

Но, дошао је 20. мај, и за многе – тада већ и мене озбиљно начетог деморалисаношћу – наступило је изненађење. Николић је победио Тадића, добивши скоро 600 хиљада гласова више него у првом кругу. Показало се да је велики део, не само Коштуничиних (300 хиљада), већ и гласача других именованих политичара (800 хиљада), подржао Томислава Николића. Свакако, тако су хтели да казне ДС и њеног лидера због свега онога што су на економско-социјалном и националном плану учинили од када су преузели кормило наше државе. Опет, њиховим душама су, несумњиво, годиле и завршне поруке Николића, које су бар донекле нарушиле еврофанатичне тонове који су обележавали наше изборе. Како је, примера ради, Т. Николић рекао Б. Тадићу: „Ја Србију другачије видим, ЕУ јесте приоритет, али Србија има двоја врата, требало би сарађивати са свима. Ви сте бежали од сарадње са Русијом, а тек касније сте показивали како је она велика и наш пријатељ“.

Коначно, у свему је, несумњиво, значајну улогу одиграла и подршка коју је Николић добио од Коштунице и ДСС-а, као и неких друштвено-медијских чиниоца блиских патриотском бирачком телу. Дошло је до кумулативног ефекта јер су се искомбиновала дубинска вредносна опредељења и кредибилни апел да се у складу са њима – без паралишуће скепсе због више пута исказане кооперативности СНС-а према европским центрима моћи, мотивисане жељом да Србији буду отворене капије Уније – да глас Николићу. Подршка ДСС-а као симболички знак да се противници режима консолидују после 6. маја, те окупљају за даље деловање – била је битна за мобилизацију опозиционог бирачког тела, ма којој од више-мање патриотски декларисаних странака било склоно.
Од великог психолошког значаја било је то што грађани о којима говоримо, и када су гласали нпр. за СПС или „Двери“, углавном имају позитиван став према Коштуници. За њега мисле да је човек од реда и суштински патриотских уверења, без обзира на то што због политичког стила који сматрају да га обележава, неких кадрвских решења у ДСС-у или свог прагматизма, примарно гласају за неког другог.


КОСОВСКИ ИЗАЗОВ

Све у свему, Николић је победио. Оно што охрабрује, што има препознатљиву државотворну и национално одговорну димензију, је чињеница да је одмах пошто је било јасно да је изабран за председника, у обраћању грађанима, нагласио да је за њега приоритет покретање – од стране власти до сада потпуно занемарене – борбе против „беле куге“. Уз то је истакао да иако Србија коју ће предводити „неће скренути са европског пута“, она ће „заштити свој народ на Косову и Метохији“. Слагали се или не око тога да ли би требало да идемо у ЕУ, важно је да за нас буде „свето писмо“ став: Србија је наша суштина, све друго је само средство да њој и њеним грађанима буде боље. А ако Срба не буде или ради неких интеграција жртвујемо и преостале позиције на КиМ-у, шта ће нам Европска или било која друга унија?

Искрено се надам да у наредном периоду Николић неће подлећи притисцима из Брисела, односно да неће релативизовати срж његовог наступа када је изговорио: „Косово и Метохија је саставни део Србије и желим то да поновим због Тадића“. Николић ће у предстојећим годинама сам стварати будуће странице историје. Од онога што буде радио зависиће како ће бити запамћен, и да ли ће га неке нове генерације Срба памтити као правог изданка наше Шумадије, језгра државности модерне Србије.


ПОЛИТИЧКИ ЦИНИЗАМ И ПОШТЕЊЕ                                                

Чувени руски режисер Андреј Кончаловски – рођени брат код нас још познатијег Никите Михалкова, са којим не носи исто презиме јер се определио да од заборава спасе оно, ништа мање славно, од мајчине породице – недавно је у вези са руским изборима дао изјаву за угледни московски политички недељник „Власт“. Говорио је о цинизму у политици, а да се подсетимо тај израз означава саркастично омаловажавајући однос према окружењу. Кончаловски је изрекао мишљење да недостатак цинизма политичара води у пораз. Такве циничне речи о сврсисходности политичког цинизма за придобијање грађана, нажалост, нису баш без основа. Није тек тако својевремено Винстон Черчил, вероватно само напола у шали, рекао да је најбољи аргумент против демократије неколико минута разговора са просечним бирачем.

Многи грађани су, и у ери у којој је било знатно мање техничких могућности за испирање њихових мозгова, неретко били погодно тесто за политичке манипулације. Вазда је било лако, бар неко време, поигравати се њиховим жељама. Но, у праву је био и Линколн, када је тврдио:  „Неке људе стално можете да варате, док сваког можете да преварите неки пут, али све људе не можете стално да варате“. У тај ограничавајући фактор црне пропаганде уверили су се ових дана Тадић и врх ДС-а. Њихова манипулативна политичка пракса, охолост и цинизам – показало се – нису довољни да на свеобухватни начин, онако како им се саможиво прохте, наставе да владају Србијом.

То ми даје за право да допуним Кончаловског: и цинизам као и све друго негативно, а корисно у политици, има свој рок трајања. Ипак је ближи истини Волтер са својим ставом: „Највећа политика је – бити поштен.“ Макар је тако када се ради о људима који одлучују о нашим судбинама, а имају историјску свест, и важно им је како ће бити упамћени. Слава и све друго што са њом иде – пролазе. Пресуда суда историје – остаје!

Аутор: Драгомир Анђелковић
Извор: Печат