У знак сећања на друга, војног пилота пуковника Смољањинова
Има људи које не задовољавају обични животни путеви, чије одважно и страсно срце стреми новом и неистраженом, што нас покреће напред. У такав сој људи спада и наш друг, кадет-орловец 60. класе (1909.г.) Миша Смољањинов -- озбиљан, смирен, предусретљив, уредан и сталожен кадет (питомац средње војне школе), пријатног љупког лица. Док се бучна гомила кадета бавила својим уобичајеним безначајним стварима, Мишу Смољањинова смо навикли да видимо како седи у клупи задубљен у сложена математичка израчунавања којима је тежио да поткрепи техничке изуме рођене у његовом мозгу. Притом је увек у стваралачким мукама немилосрдно трљао чело и превлачио руком преко јеж-фризуре.
Своје стремљење ка новом, новим открићима и проналасцима, Миша се надао да ће задовољити као поморац, али није успео да се упише у Поморски корпус (средњу војну школу), пошто су му на лекарском прегледу откривени знаци далтонизма. Потом се упорно трудио да га превазиђе, сатима пребирући и слажући разнобојну вуницу, надајући се да ће научити очи на њихове нијансе. Изгубљена морска стихија је међутим пронашла замену у другој, можда чак и примамљивијој стихији, стихији ваздуха. Кад је М.С. Смољањинов завршио корпус, Руско ваздухопловство је већ стајало на чврстом тлу, и он је, као јункер (питомац војне академије) Михајловског училишта, користећи то што му је начелник ваздухопловног одељења Гатчинске Ваздухопловне школе пуковник Уљанов био рођак, почео често да посећује Гатчину, жудно се упознајући с ондашњим достигнућима ваздухопловства.
После завршеног обавезног трупног стажа у 13. артиљеријској бригади, уписао се у Ваздухопловну школу, где је током једног школског лета сломио ногу и отад увек ишао са штапом. Почео је рат, и М.С. Смољањинов је избио у прве редове сјајних Руских летача, учествујући у многим ваздушним биткама и извршавајући одговорне борбене задатке за које је добио многа одликовања, укључујући и Георгијевско Оружје.
Револуција је прекинула нормалан и славан пут одважног Руског официра. Смољањинов се није могао помирити с неславним мировањем на које га је распад Руске армије осудио. Желећи да настави борбу, донео је смелу одлуку -- да прелети на најближи савезнички фронт, а то је био Солунски. На свом немачком трофејном «Албатросу» је без слетања прелетео непријатељску територију и фронт, подвргавајући се паљби (био је лакше рањен), и стигавши на циљ, ставио се на располагање команданту Посебног Руског Експедиционог Корпуса у Македонији генералу Дитерихсу.
Ако се сетимо колико су несавршене биле ондашње летилице и колико је необичан далеки лет без слетања преко непријатељске териорије, боље ћемо схватити изузетност подвига неустрашивог пилота, подвига који и дан-данас памте ратни другови М.С. Смољањинова.
На Македонском фронту, у ваздухопловним јединицама савезничких војски, активно је учествовао у ваздушним операцијама, поново се показавши као спретан и неустрашив пилот. За борбене подвиге је добио и низ иностраних ордена. Међутим, немирно срце орловског кадета звало га је у Отаџбину, и када му се под утиском од корниловског иступа учинило да се Руска армија препородила, тражио је дозволу да се врати у Русију и, добивши је, на исти необичан начин, својим авионом се вратио кући.
Слом сваке наде у васпостављање Руских војних снага приморава Смољањинова да тражи нове путеве за наставак служења Русији. Заједно са српским јединицама (добровољцима међу заробљеницима) он се пребацује у Сибир, затим у Пекинг, где узалудно обија прагове разних савезничких мисија, покушавајући да добије одобрење за упућивање на западни савезнички фронт. Не успевши да добије такво одобрење и бацивши у лице савезничким војним бирократама своје инострано ордење, укључује се у белу борбу у Сибиру, командујући ваздухопловним одредом у армији генерала Пепељајева. Врло несавршени апарат на коме је Смољањинов летео се током једног борбеног лета из непознатог разлога запалио и одважни официр је трагично погинуо као горди орао, опрљивши своја моћна крила. То се десило августа 1919. године у рејону између Перма и Глазова, код станице Верешчагино. Сахрањен је крај исте те станице, и у ковчег му је положен његов верни штап. Погребу је присуствовао његов брат од тетке, натпоручник Головин.
Миша Смољањинов је јуначки погинуо у 29. години живота. Живот му је био кратак али пун славних и изузетних дела, прожет снажним духом који је одликовао старе Руске кадете. У славном сазвежђу кадетских живота положених на олтар Отаџбине, кратак живот Мише Смољањинова ће, за многе невидљиво, блистати као чиста и неугасива звезда. Нек је вечна слава и хвала њему и свим верним Русима сличне судбине.
С љубављу и поносом ми, његови вршњаци и другови из незаборавних кадетских дана, на тридесетпетогодишњицу његове славне смрти сагињемо своје седе главе над његовим далеким, изгубљеним и напуштеним, али незаборављеним гробом.
- Извор
- Српска РУ
Коментара (0) Оставите Ваш коментар Објавите новост
Земља је очувала своју економску независност упркос неповољним спољним условима, изјавио је министар финансија Антон Силуанов на ПМЕФ-у....
Одлука је заснована на чињеници да тужба Централне банке Русије против Јуроклир банке није призната по праву ЕУ и Јуроклир „не признаје надлежност суда“...
Абу Даби има „суверено” право да доноси такве одлуке, изјавио је портпарол руског председника Дмитриј Песков....
Тај потез УАЕ представља значајан ударац за глобалну организацију великих произвођача нафте....
Кијев је од јануара обуставио испоруке руске сирове нафте, што је изазвало спор са чланицама ЕУ, Мађарском и Словачком...
Огромна средства намењена војном јачању повећавају ризик од корупције, упозорава први човек ОЛАФ-а...
Остале новости из рубрике »






.jpg)









