Карл Брјулов

Велики Карл – тако су још за живота називали савременици изврсног руског сликара Карла Павловича Брјулова. Насликано у Италији огромно платно Последњи дан Помпеје  имало је свеевропско признање. Сликара су упоређивали с Рубенсом, Рембрантом, Ван Дајком.

После завршетка Петербуршке Академије уметности лети 1822. године Карл Брјулов иде у Италију, где је провео неколико година. У то је време он створио у различитим техникама – уљу, воденим бојама, сепији, цртежу – око 120 портрета -  више од стотину различитих карактера, ликове људи различите националне припадности, струке, индивидуалне душевне организације. Осим тога,  он слика неколико веома занимљивих аутопортрета, између осталих и  према наруџби галерије Уфици. Млади уметник упорно ради, те ствара монументално дело, које је способно да прослави руску сликарску школу.

Катастрофи, која је задесила Помпеје, припадале су све мисли  сликара. Опис катастрофе је он нашао у писмима Плинија Јуниора римском историчару Тациту: Већ  је прошло подне, док светло  није јарко, као да је болесно. Куће се тресу; на отвореном узаном подесту је веома страшно; оне могу да се у сваком тренутку сруше. Најзад је одлучено да се град напусти; за нама иде гомила људи, који су сасвим изгубљени. С друге је стране страшан црни облак, који на неким местима  пробијају муње…

Према материјалима археолошких ископина Брјулов слика не само предмете обичног живота. Нека тела ће он насликати у оним позама, које су сачувале празнине, настале у лави на месту претворених у пепео тела. Од замисли до остварења  тог дела је прошло 6 година. Платно је велико око 30 квадратних метара!

Тријумфално је настала слава Брјулова. Велики енглески писац Валтер Скот, када је погледао слику Последњи дан Помпеје, одушевљено је рекао: То није слика, то је читава песма! Платно су возили у Милано. Као и у Риму, у сали  Брерског дворца од јутра до мрака  су га гледали бројни љубитељи сликарства. Брјулова су познавали на улици, поздрављали, једном су му пљескали чак у позоришту. Може да се замисли,  како су чекали у Русији слику Последњи дан Помпеје, која је неужурбано путовала Европом, а онда  после посете Паризу стигла у отаџбину. Ликовању сународника није било краја. Гогољ је писао: Његова дела су прва, која могу да разумеју (мада различито) и сликар развијеног укуса, и човек, који не зна шта је уметност. Она су прва, која су осуђена на срећу да уживају светску славу, највиши њихов ниво је слика Последњи дан Помпеје.