Радун: Ко прави владу и потрага за “трећим човеком”

То је било изненађење за оне који не познају српску политичку сцену и ДС нарочито. Њима није уопште сметало да човека који је изгубио председничке изборе кандидују за премијера, а при томе њихова странка није добила ни највише гласова, шта више у односу на претходне изборе је освојила 600 до 700 хиљада мање гласова. Сваки политичар и свака странка у модерном свету у таквој ситуацији препушта право првог мандатара владе онима који су победили на председничким изборима или су добили највише гласова на парламентарним изборима. Свугде само не у Србији – јер овде ДС не жели лако да даје власт другима, власт до које су дошли разним марифетлуцима и на којој се одржавала корупцијом и манипулацијом.

Тадић и Дачић комбинаторика

Тако се неколико дана после избора у медијима али и у кулоарима усталила прича како ће – готово је сигурно владу формирати Тадић и Дачић са тим да први буде премијер а други да добије кључна а неекономска министарства. Тако се већ недељу дана после председничких избора спекулисало ко ће све добити која мнистарства, па се тако говорило како СПС добија на дар од Тадића све што има сада плус градоначелника Београда, министра пољопривреде, спољних послова, енергетски и инсфраструктурни сектор и још по нешто „ситније приде“. Поред тога се говорило се и да ће социјалисти на свим нивоима партиципирати у власти заједно са ДС-ом. Дакле много више но што је било до сада.

Наравно тој креираној атмосфери „већ скројене ДС СПС владе“ су доприносили медији попут Блица који се нарочито истакао у прљавој кампањи пред изборе, а за рачун ДС-а. Тако су неки медији постали пропагандне табле странака, пре свега ДС и извор до сада невиђене контаминације медијског простора.

Насупрот томе је било интересантно понашање функционера СНС и председника Николића који су позивали ДС да сакупи 126 посланика и да са њима изађе пред председника и пред народ те да формирају владу. Тако је Николић бацио лопту у део терена ДС-а и чекао шта ће они урадити са њом. Чинило се да Николићу није толико стало да његова политичка опција формира владу или је пак знајући више него други пустио ДС да се компромитује кроз неуспех формирања владе. Дајући зелено светло Тадићу да покуша формирање "своје владе" себе је преставио као толерантног и надстраначки оријентисаног председника, као што је то и обећао у предизборној кампањи. Дакле порука је била – „Ево ја немам ништа против да ДС и СПС формирају владу, што је супротност у односу на нетолерантни став Демократа који су говорили „ми немамо алтернативу“. Осим тога у складу са таквим опредељењем да не будем страначки председник поднео је оставку и на место председника СНС-а". Таквој позицији председника и СНС-а Демократе су супротставиле идеју да они иако су релативни губитници избора морају по сваку цену формирати владу.

Оваква позиција јесте лоша за ДС – али они мисле да ако формирају владу и владају нове четри године људи ће притиснути новим мукама и социјалним невољама заборавити на овакве „ситнице“. Уосталом чини се да је и до сада је било тако - победницима се много шта заборави и опрости. Са друге стране ако не формирају владу, имаће много већих проблема но што је игнорисање изборне воље народа. Чини се да је за многе странке бити ил не бити формирање владе, са паролом – „морамо на власт, јер у противном ко зна шта ће бити са нама“. Страначке структуре су не само жељне власти на свим нивоима, већ је и власт императив политике – „сада и све“.

Коалиција ДС и СПС за коју су сдушно навијали и домаћи медији па и ЕУ, има неколико опција за трећег играча. Потрага за „трећим човеком“ је постала кључна игра у србској постизборној драматургији. Тако су кандидати за Тадићевог и Дачићевог трећег човека Динкић и Јовановић. Но ту је настао проблем – Дачић не жели у влади да види Јовановића, а људи око Тадића Динкића као министра. Дачић је свој став оправдао тиме да Јовановић подржава идеје које негирају Републику Српску, то јест да је издајнички (додуше не користи се тај израз) проглашава за геноцидну. Исто тако су познати деструктивни ставови Јовановића око сецесије Косова представљали проблем за СПС (а могуће и некима у ДС који не би да „иду тако далеко“). Тако су агресивни антисрбски ставови подршке „позиву на тероризам“ који су дошли из Црне горе, блаћење и сатанизација Републике Српске и готово неприркивено признање сецесије Косова биле превише и за Дачића. Но чини се да није то само неприхватљиво колико је процена да би то СПС штетило, који је некако превазишао неформирање патриотске коалиције 2008. године. Некако су бирачи СПС опростили Дачићу коалицију са Тадићем али не би могли прогутати и Чеду Јовановића. Тако се Чеди Јовановићу као нека правда може обити о главу шта је све говорио о Србима и Србској и Косову, па да остане без власти на свим нивоима и чак ван неких битних скупштина попут београдске.

Но и поред свега тога реченог што стоји, чини се да су и овде на сцени тихи позадински сукоби фракција српске елите – етатиста и модерниста. Тако би Дачић на челу умерених и проевропских етатиста прихватио умерене модернисте који барем формално не негирају позиције етатиста – ДС али истовремено не могу поднети агресивне и екстремне модернисте под страном контролом – ЛДП. Дакле људи око Дачића и структуре које стоје иза њега су му дале подршку да прави компромисну коалицију са Тадићем али им је превише Чеда Јовановић. Да би избегао Чеду Дачић је дао два услова да се Чеда извини Додику и промени деструктивне и антидржавне ставове и друго да у владу уђе и Динкић. Прво је тешко прихватљиво Чеди а друго Тадићу.

Прелетачка влада - пандорина кутија

Већ дужи низ година постоји анимозитет између ДС и Г17 који се пресвукао у УРС. Ту није баш најјасније које су размере тог "раскола" у евратлатнском блоку. Иако смо о томе доста писали и говорили као о чињеници да су годинама уназад многи људи из врха ДС желели да виде леђа Динкићу. а неки чини се и да заврши иза решетака, он је успевао да ескивира све ударе што агресивном вештином политичког маневрисања што подршком западних финансијских центара моћи. Тако се на први поглед чини да је Динкић био прескуп ДС. То јесте чињеница али није само то у питању. И ту сва је прилика постоји одређена дубља позадина у фракцијским сукобима унутар ДС-а. Чини се да би људи око Тадића волели да виде Дачића у опозицији али да би рецимо Ђилас и неки други прихватили Динкића као савезника.


Како је комбинација Тадић Дачић дошла до блокаде типа – „ја нећу са Чедом, ти нећеш са Млађом, шта да радимо“ покушали су нешто треће што делује као немогућа мисија. То је план да се друге странке очерупају – то јест да се направи “прелетачка влада“ коју би поред ДС и СПС подржавали „спонтани отпадници из постојећих коалиција“. Чини се да су неколико недеља припадници врха ДС кренули у куповину посланика да би некако напабирчили 126 глава. Но то никако није лако, па све и уз мањнце и НОПО влахе на гомили.

Чини се да се ту запело и да чак да се у неком моменту направи „шема“ она не би била стабилна и могла би да се распадне првом приликом. То је комбинација која је малигна по политички систем јер би се потпуно легализовала и промовисала политичка проституција, што би временом постала „трајна тековина демократије“ Јер кад једном дођете на власт кривотворећи изборну вољу народа, онда можете очекивати да и неко други то вама исто уради – чим сакупи довољно новца да „утиче“ на посланике.

Патриотска - више нада но реална влада

Друга коалициона комбинација је да се направи патриотска (неко би ово ставио под наводнике) коалиција СНС, СПС и ДСС. То је влада коју би волела да на власти види патриотска, православна, народна Србија. Но против те и такве владе постоје јаки унутрашњи и спољњи отпори. Она би по ономе што долази из дипломатских кулоара - била наводно сувише национална и патриотска те се мора избећи по сваку цену.

На њу су нарочито алергични Американци и њихови људи на терену. Сетимо се само како су америчке дипломате и деведесетих и двехиљадитих биле агресивно против коалиције радикала и деесесовца као потенцијала који би у будућности једини могао довести до угрожавања њихове контроле и доминације над Србијом у неким сферама. Но сада су се времена ипак променула – Србија је одрадила готово све што се од ње тражило, а са друге стране домаћи политички актери су постали још кооперативнији тако да нема толике бојазни да би САД ризиковала своје интересе на Балкану инсталацијом овакве владе. Но и поред тога чини се да оваква влада и нема велику шансу, нарочито што је јасно и да Коштуница не показује претерану жељу да уђе у владу. Можда и није најјасније на коју коалицију типује америчка амбасадорка, али је јасно да ову не жели.

Осим страног притиска ова влада би се суочила са унутрашњим евроатланстким фронтом ДС, Г17, ЛДП, удружених тајкуна и медија, нво сектора и интелектуалних активиста. Сви они заједно би овакву владу која нема ресурсе, која нема медије, која нема виталност да се одупре вештој и агресивној евроатлантској машинерији прво оцрнили, па онда нахушаки незадовољне људе којих ће бити још више кад се облеодани да је држава пред банкротом и на крају почистила са политичке сцене. Барем то тако изгледа неким у патриотском блоку па стога и нису вољни да много ризикују.

Велика коалиција – велики ризик

Осим тога често се спекулише и са владом велике коалиције ДС СНС. Ова комбинација се чини као последње и изнуђено решење у којој обе стране губе, нарочито СНС који је добио председничке, па и парламентарне изборе на таласу незадовољства грађана катастрофалном политиком владе то јест ДС-а.

Други проблем за СНС у овој влади је да би били млађи партнери – наиме како ДС не држи само власт у својим рукама већ и пословну заједницу, интелектуалце, медије, нво сектор - би СНС ризиковао изолацију, селективну критику њихових министара па чак и торпедовање на новим изборима – после значајнијег губљења рејтинга. Иако би формално поделили власт "на пола" реално гледано СНС би имао петину или мање реалне власти, моћи и утицаја, а био би чак у очима својих бирача „губитника транзиције“ највеће разочарење.

Но неки сматрају да како дипломатски ветрови подстичу размишљање о овој коалицији како би се у наредном периоду преузела одговорност за тешке одлуке – за пад стандарда, пензија, плата те за нови ниво „активног толерисања сецесије Косова“. Дакле, велика коалиција би се правила ако би се морала прогутати "велика жаба" да се изразимо речником покојног премијера. Но ипак су отпори овој и оваквој коалицији превелики у обе странке да би се лако реализовала. Но ипак се не одбацује, већ је нешто као "последња шанса", ако се не формира никаква влада па јавности буде доста политичке шпанске серије и на крају уследи притисак – „направите било какву са било ким, али је ећ једном направите и не претите новим изборима“. Додуше то би чекање и малтретирање јавности "преокретима у преговорима" и натезањем око тога могао бити и нечији план за што мање болно формирање владе ДС и СНС.

А сад нешто сасвим другачије...

Како се све ове комбинације показују и као ризичне на овај или онај начин за одређене политичке актере (за државу је најризичнија она у којој би седели и Тадић и Чеда и "екипа") могуће је да владу формира нека "необична" комбинација странака. Дакле коалиција о којој се до сада и није причало. На пример ако ДС не жели Чеду а Дачић жели да види у влади Млађу то можда оствари и без Бориса. То би била влада СНС, СПС и Г17. Предности овакве владе за СНС је што избегава две ризичне комбинације – са Коштуницом да има проблем са Западом и домаћим евроатлантским фронтом и друга са Тадићем да ризикују да буду маргинализовани у влади и те да разочарају добар део својих бирача, те на крају и одбачени на новим изборима. У првој имају проблем са светом у другој са народом, па би онда могли пробати да избегну обе "стене" провлачећи се између.

Динкић јесте изузетно непопуларан јер је кроз неолиберални концепт реформи упропастили спрску привреду и село, али је ипак оштрица незадовољства усмерена пре свега на ДС предвођеног Тадићем. Дакле ако им је прескупо и незгодно да преве комбинацију са Коштуницом и Тадићем може им се чинити као компромис влада са Дачићем и Динкићем. Рачуна се да би Динкић ипак био задовољан са много мање но Тадић и екипа. Тако је нешто слично урадио Војислав Коштуница 2004. – он је избегавао да у владу уведе ДС а због страних притисака није могао у коалицију са Радикалима. "Ово не смем, а ово не желим и остаје ми онда само ово."

Сада је у позицији Коштунице из 2004. Николић и Вучић који би на сличан начин размишљајући како да избегну „Сциле и Харибде“ могли да дођу до те треће комбинације и да нађу трећег човека у Млађи Динкићу. Наравно о томе која би влада била најмање лоше решење за Србију мало ко размишља на политичкој сцени од играча који учествују у ризико игри прављења нове владе која треба да се суочи са бедом празним буџетом и сецесијом Косова.