Да ли ћемо морати да једемо туђи хлеб?

Одувек су србско село и пољопривреда у тешким временима били гарант опстанка становништва, а у бољим временима фактор напретка и благостања. Сетимо се само како је Србија извозила своје пољопривредне производе у време Првог србског устанка. По речима Вука Караџића - «овце су одлазиле за Видин, пшеница за Малу Влашку, а воће, коже, мед и вино за Аустрију».

Исто тако, све до данашњих дана су људи са села издашно помагали своје рођаке у градским солитерима и практично им омогућавали да преживе у условима немаштине, беспарице, незапослености и масовних отпуштања.

Међутим, изгледа да је и томе дошао крај, зато што нестаје и тај последњи ослонац на који су многи могли да рачунају. Наиме, србска пољопривреда је, судећи по многим релевантним и званичним подацима, такорећи у процесу тихог нестајања.

Као прво, пођимо од чињенице да је прошле године засејана рекордно мала површина под пшеницом – мање од 500.000 хектара, а то значи да је само за последњих 20 година сетвена површина под пшеницом преполовљена. Истовремено са драстичним смањењем засејаних површина, пао је и принос по хектару, а то значи да смо близу тога да постанемо увозници пшенице. Жетва која се ових дана приводи крају, говори да ћемо у најбољем случају подмирити сопствене потребе, али да нећемо имати хлебног жита за извоз.

Шта је разлог ове отужне чињенице, којом се традиционално пољопривредна земља попут Србије, благо речено, никако не може похвалити?

Експерти из области аграра сматрају да је пшеница засејана у толико малом обиму из разлога што нико из надлежног министарства прошле јесени није позвао пољопривредне произвођаче да посеју пшеницу, нити им је понудио било какве услове, па су се сељаци окренули производњи других култура. Такође, домаћи стручњаци истичу да би држава морала да стимулише произвођаче да сеју на већим површинама, и то на тај начин што би им дала субвенције за куповину вештачког ђубрива, као и за набавку семена.

А сетвене површине под кукурузом се налазе у још незавиднијем положају. Очекује се да ће ове године принос кукуруза бити преполовљен, што је нарочито лоша вест ако се има у виду чињеница да се према подацима Републичког завода за статистику – кукуруз у мају налазио на првом месту када је реч о србском извозу, а вредност тог извоза је износила 71 милион долара.

Све у свему, изузетно забрињава податак да чак 600.000 хектара пољопривредног земљишта у Србији остане необрађено сваке године.

Да бисмо илустровали колики је неискоришћени потенцијал у тој области, поменимо да Србија има преко 5 милиона хектара пољопривредног земљишта, од чега је 4,2 милиона обрадиво, што значи да у просеку има око пола хектара обрадивих површина на сваког становника Србије. То је убедљиво више него, на пример, просек обрадивих површина по глави становника у Холандији, која од пољопривреде остварује целих 60 милијарди долара.

Иначе, подестимо да српске пољопривреднике ускоро очекује нови изазов. Реч је о томе да ће од фебруара 2014. године, када истиче прелазни трговински споразум Србије са Европском унијом, нестати постојеће тржишне баријере. То значи да ће тада произвођачи из Србије морати да привређују под једнаким условима као и произвођачи из ЕУ, односно биће суочени са снажном конкуренцијом из Европске уније.

Наравно, у том случају наши земљорадници ће бити принуђени да играју неравноправну утакмицу, зато што земље чланице ЕУ много више субвенционишу своје пољопривреднике и њихову производњу. Стога, није тешко претпоставити како ће се то додатно одразити на стање у србском аграру.

Дакле, узевши у обзир постојеће тенденције, ако се не побољшају околности у домаћој пољопривредној производњи, можда ћемо у предстојећем времену по први пут у историји морати да једемо – туђи хлеб.