Супершоу Мадоне стиже у Русију

„Бакарни коњаник“ – овај назив чврсто је повезан са спомеником оснивачу Санкт Петербурга цару Петру I. Пре тачно 230 година, 7. августа 1782. године, одржана је свечаност окривања ове статуе коњаника, која ће постати један од главних уметничких симбола северне престонице Русије.

У ствари споменик није бакарни, него бронзани. Али таква је снага уметности: 1833. године велики руски песник Александар Пушкин крстио га је "Бакарни коњаник" у својој поеми – и то име је остало чврсто повезано са скулптуром.

Одлуку да се подигне споменик донела је царица Катарина II. Чак је за тако нешто жртвовала место у центру града, на Сенатском тргу, на обали Неве – место које је већ по себи споменик. Дуго је размишљала, од ког скулптора да наручи то велико дело, и на крају крајева поступила је по савету француског филозофа Денија Дидроа, одабравши његовог земљака Етјена Фалконеа. „Пре него што је прионуо на посао скулптор је проучио велики број историјских докумената о Русији, о Петру I“ – примећује познати руски филмски режисер Андреј Кончаловски, који је проучавао биографију Фалконеа.

- Петар је био личност врло загонетна за сваког Европљанина. А Фалконе је желео да разуме дух Петра Првог, суштину његовог карактера – верује режисер. – Споменик је необичан. Правило је да скулптуре императора и царева имају симболе власти, жезло и круну. Овде имамо мушкарца хероја, атлетску фигуру на галопирујућем коњу, на огромном комаду гранитног камена, који су доносили са обала Фиснког залива скоро годину дана. Фалконе је радио природно. Пошто тада није било фотографије, и он није могао да „ухвати“ коња који стоји на задњим ногама, по његовој наредби, гардијски официр је ишао по тргу, терајући коња да се пропне на задње ноге. И тако много пута, све док скулптор није на крају, ухватио кретање и анатомију човека, који седи на галопирајућем коњу.

Фалконе је радио на стварању споменика пуних 12 година. Скулптура је публици представљена у години, када се славила стогодишњица ступања на престо Петра I. Огроман коњаник на каменој стени - он се надвија над обалом Неве више од 10 метара. До данашњег дана стоји на истом месту, где је био постављен пре 230 година, преживео је и револуцију 1917. године, и преименовање града у Лењинград, и повратак на историјски назив Санкт Петербург и још много тога....

Добро позната чињеница: „бакарно-бронзани“ Петар показује руком у правцу Шведске – а у Стокхолму постоји споменик Краљу Карлу XII, који исто тако показује у правцу Русије. Непомирљиви противници, који су ратовали дуго и жестоко. Петар је у тим биткама са Карлом добио шта је хтео: Русија је добила излаз на Балтичко море. А ево мало познатих података: после Другог светског рата, када је споменик ослобођен испод дрвеног саркофага, који га је штитио од Хитлерових фашиста, неко од грађана нацртао је на грудима Петра I орден „За ослобођење Лењинграда“ – дуго га нису брисали... А шездесетих година одлучнео је да Бакарни коњаник буде заштитни знак филмског студија Лењфилм. О томе се у интервјуу „Гласу Русије“ сећа режисер, становник овог града Дмитриј Светозаров.

- Лого Лењфилма, на коме се налази тај споменик, креирала је, дословце, пред мојим очима, уметница Марина Бологовска. Био сам дечак, али се сећам како је она долазила у нашу кућу, код мог оца, класика совјетског филма Јосифа Хејфеца, једног од оних који су градили студио Лењфилм – и сећам се како су разговарали о том логу, колико је ту надахнутих речи било изговорено и о студију, и о споменику, и о нашем великом граду.

Лого Лењфилма одобрен је 1965. године, а сада је он познат целом свету, Бакарни коњаник у светлу рефлектора. Да, Бакарни коњаник, је и лого и симбол. Али за грађане Санкт Петербурга – у сваком случају многих грађана- то је такође и нешто лично. „Ако неко од познаника први пут дође у наш град, одмах ћемо га одвести до споменика – каже у интервјуу Гласу Русије популарна певачица Људмила Сенчина:

- За мене је Бакарни споменик као родно место, тврди она. – Шта је најважније у кући? Огњиште, топлота. Ето, баш тако ја и доживљавам тај споменик, трг око њега. То је центар нашег града.

Иронија судбине је да творац споменика Етјен Фалконе своје дело никада није видео. Он је био принуђен да оде из Русије пре његовог откривања јер није нашао заједнички језик са локалним чиновницима. На свечаност поводом откривања споменика није био позван. Међутим, Катарина Велика послала му је у Париз златни орден са силуетом Бакарног коњаника. Када је Фалконеу уручен орден, он се расплакао, јер је схватио је то најважније дело у његовом животу.