На летовање на Антарктик?

Проучавајући геолошке слојеве Антарктика стручњаци који раде на Уједињеном програму за проучавање Светског океана нашли су доказе за то да су на овој територији пре 53 милиона година расле палме и биљке сродне савременом баобабу и макадамији – аустралијском ораху. Тада је температура на јужном полу зими била на нивоу од 10 степени Целзијуса, а лети је могла да порасте до 25.

Испоставило се да није лако установити шта се дешавало на Антарктику у време раног еоцена. Леднички период, који се десио пре 34 милиона година уништио је већи део седиментних врста које би могле да дају кључ за прошлост климатских промена. Све што је остало представљало је километре леда. Међутим, научници су успели да се у буквалном смислу докопају потребних слојева, због чега су морали да направе бушотину од 4 километра на морском дну у Земљи Вилкса. У добијеним узорцима осим полена и сумпора биљака истраживачи су нашли остатке ситних једноћелијских организама – археја. У њиховим ћелијским структурама су откривене молекуларне промене директно повезане с температуром тла које је окруживало организме у току живота. У суштини, археје су постале мајушни термометри сахрањени пре више милиона година. По мишљењу једног од истраживача Џејмса Бендла с универзитета у Глазгову, обале Антакртика су тада изгледале као савремена североисточна обала Аустралије.

Геолошка истраживања на другим местима планете потврђују да су се на њима такође дешавала значајна температурна колебања, констатује доктор геолошко-минеролошких наука професор Игор Давиденко. Земља је попут машине с воденим и ваздушним хлађењем, која се квари у периодима цикличног карактера, објашњава стручњак. Он сматра да је у древном Антарктику могла да влада суптропска клима, пошто је у току дугог живота Земље – око 4,5 милијарде године – планета доживела мноштво климатских циклуса.

Пре десет хиљада година, наводи још један пример, Игор Давиденко, на земљи је било тако хладно да су се на месту Северног Леденог океана налазиле ледене планине висине отприлике четири-пет километара. А затим су се све отопиле и дошло је до врло моћних и страшних поплава које су преобразиле Евроазију.

Игор Давиденко истиче актуелност проучавања епохе раног еоцена. Јер, управо овај временски период научници сматрају „топлотним аналогом“ савремених климатских промена на планети. Рани еоцен се често назива еоценом с ефектом стаклене баште, пошто је садржај гаса угљених киселина у атмосфери тог времена био скоро двоструко мањи него данас. Научник је уверен да ове информације о природном ефекту стаклене баште у далекој прошлости планете могу да помогну у правилној процени утицаја издувних гасова с ефектом стаклене баште на промену климе данас.

Потреби за смањењем ових издувних гасова минимум два пута посвећен је најновији реферат Међувладине групе стручњака о промени климе. У супротном случају количина природних катастрофа у 21. веку може да порасте 10 пута, тврде стручњаци и надају се да ће њихови аргументи постати основа за то да међународна заједница усвоји нове одлуке за смањење издувних гасова с ефектом стаклене баште. Тренутно се норме за издувне гасове регулишу Кјотским протоколом. Он је усвојен у децембру 1997. године као допуна Оквирне конвенције ОУН о измени климе (ОКИК). Ратификовала ју је 181 земља, а овим земљама припада преко 61% издувних гасова. Први период важења Кјотског протокола у оквиру којег развијене земље имају квантитативне обавезе за смањење издувних гасова у атмосферу, истиче 31. децембра 2012. године.