Клонови шампиона за Олимпијаду

Клонови данашњих првокласник скакача потенцијално могу да учествују на наредној Олимпијади. Међународна федерација коњичког спорта (МФКС) укинула је забрану учестовања клонираних коња у међународним такмичењима још у јуну. Јединственог одговора на питање могу ли клонирани шампиони да понове успех родитеља – нема.

Клонирање коња је занимање скупо и непредвидљиво – научници не гарантују да ће одрасли клон наследити све особине свог предходника. Према оценама истраживача клонирањем се добија само 98% оригиналног организма. Експерименти на клонирању коња спроводе се од 2003. године, рекао је ветеринарски директор МФКС Грем Кук.

- Већи део недавних захтева за дозволу клонирања дошао је од људи, који желе да унапреде потомство, а не да учествују на такмичењу.Техника клонирања је врло млада, у свету има свега неколико стотина клонираних коња. Неки од њих се такмиче, мада још не постижу посебне резултате.

Кук је приметио да клонирање није у супротности са фер конкуренцијом, не наноси штету коњима и само делимично утиче на спортске резултате.

После исцрпних истраживања показало се да учешће клона не гарантује победу. Успех зависи од бројних фактора, од тренинга, хране, од тога како је коњ одрастао. И на крају, много тога зависи од коњаника.

Према речима главног тренера Федерације коњичког спорта у Русији Владимира Тишкина, перформансе умногоме зависе од кохерентности рада јахача и коња у пару.

- Понекад се у коњичком спорту догађа да коњ, не легне јахачу. Једносатаван пример је коњ Тотилас, који су Немци купили од Холанђана пред Олимпијаду. Тај коњ је однео све могуће победе током последње две године. И поред тога није био уврштен у тим, зато што јахач није могао да нађе одговарајући кључ за њега и да успостави контакт, који би дао резултат. За процену јаких појединаца руски узгајивачи коња, који још увек мало знају о клонирању, примењују познатији начин – пресађивање ембриона. Александар Зајцев, заменик директора за научни рад Сверуског институа за истраживање коња навео је пример руске врхунске расе, која је створена уз помоћ тог метода.

- Задатак је био следећи: требало је малу количину оригиналне популације брзо умножити. Кобила носи ждребе 6 месеци. Ако се користи пресађивање ембриона, може се добити за годину дана до пет коња, с планираним наслеђем, од познатих родитеља, примењујући још и вештачко осемењавање.

О клонирању, посебно зато што нема тако много материјала, тешко је изводити закључке, а пресађивање ембриона није штетно. Данас то није хируршка операција, прање ембриона је сасвим безболно и безопасно. Потешкоће су у томе што треба ускладити коња донатора и примаоца, како би сви хормонски показатељи код њих били исти. Руски спортисти у овом тренутку више воле иностране расе, објаснио је главни тренер Федерације коњичког спорта у Русији, ВладимирТишкин.

- Ако дођеш на узгајалиште коња Шокемјул савршено добро знаш да не купујеш мачку у џаку. Негде око 50 процената је укључена генетика. Коњ или има добар покрет за дресуру, или има способности скакања, или за брзо дејство за триатлону. Узгајивачи врше селекцију коња, од којих се потом вештачким путем врши осемењавање.

Међу одгајивачима постоје разни погледи на генетске интервенције. Ирина Ровен води наставу јахања за ентузијасте, а спорт и научне експерименте сматра насиљем над животињама. «Генерално према клонирању имам врло негативан однос и сматрам да је за живот на земљи то фатално. Једноставно слушам коња и трудим се да радим то што му се допада, на своју корист.

Истраживачи изводе научнe експерименте, а узгајивачи тестирају практичну примену научнiх достигнућа. Али главни задатак спортиста и јахача-аматера - да успоставе контакт са живим бићем и убеде коња да слуша јахача – остаје исти, какве год генетске интервенције да је коњ доживео.