Ничија деца

Нови имиграциони скандал на помолу је у Великој Британији. Би-би-си је објавио сиже о деци имиграната која нису потребна ни сопственим родитељима, ни држави и на крају постају хулигани. Експерти сматрају да ако влада не почне озбиљно да се бави тим проблемом, у земљи могу да се понове нереди из августа 2011. године.

Према прорачунима новинара, на улицама енглеских градова живе стотине хулигана имиграната. Углавном су то деца која су у Велику Британију стигла легално: у госте рођацима или заједно са родитељима, који су дошли да зараде. Али затим из разних разлога нашла су се на улици: виза је истекла а нису хтели да се врате, родитељи су решили да остану у земљи нелегално, затим су изгубили дете или су га сами истерали. Резултат је исти: дете живи на улици, нема документа, не може да се врати у домовину, не прима га британско друштво. О свом животу за Би-би-си говорио је 17-годишњи младић Тони који је сигао у Уједињено Краљевство из Уганде.

- Живим на улици већ две године због проблема са мојим оцем. Једном сам дошао кући, а он ме је истерао и рекао да више не долазим. Спавам у аутобусима, било којим који возе ноћу, није важно у ком правцу.

Овде чуди и понашање одраслих: како родитеља који могу тако да поступају са својим дететом, тако и чиновника који на то затварају очи, говори сарадник Центра за дечије право Корам Камена Дорлинг.

- Дететом које остане само у Великој Британији, без обзира на његов имиграциони статус, треба да се баве локалне власти, то је њихова обавеза. Оне треба да му осигурају подршку и становње. Али често оне то не чине.

Шта их зауставља, не зна се. Званична верзија зашто власти не предузимају ништа јесте проблем са документима. Без крштеница или пасоша миграционе службе Велике Британије не могу да депротују дете, пошто вероватно не знају у коју земљу и коме да га пошаљу. Такође не могу да га прогласе грађанином своје земље. Али у датом случају не могу пре, значи не желе, сматра директор друтшвене организације Право детета Борис Аљтшулер.

- Укључује се полиција, почиње да тражи родитеље. И ту су две варијанте: или их налазе или не. Ако их полиција не налази, никаквих правних проблема нема. Дете без родитеља, без докумената квалификује се као сироче, као што се у читавом свету чини. Колико има у Паризу сирочади коју родитељи напусте као мале. Узимају их породице. Напуштено дете је напуштенод дете. Каква је разлика да ли само може да хода.

Узимајући у обзир све ове околности: губитак родитеља или њихово одустајање од детета, туђа земља и култура, која га не прихвата, неделовње власти – практично је немогућ повратак хулигана нормалном животу, сматра психолог Оксана зашчиринска.

- Обичне консултације када говоримо детету како да се односи према појединим социјалним појавама нису довољне. Мора да се гради поново читав низ психолошких представа уз помоћ когнитивне психотерапије. Потребне су систематске методе интервенисања у дечију психу како би се заиста помогло таквом детету.

После августа 2011. године, када су нереди захватили неколико британских градова, у самој земљи и ван њених граница експерти су почели да траже узроке такве негативне активности становништва. Брижљиво су разматрали социјални састав оних који су учестовали у погромима, колико је тамо било имиграната, ког узраста су били, са којим нивоом прихода. Најоригиналнија је била верзија да ове карактеристике немају значај. На крају крајева међу нападачима и онима који су пљачкали продавнице били су људи свих узраста, раса и сталежа. Појавио се предлог да се суди о тим нередима у терминима интегранти/нонитегранти, подвајајући оне који су били адаптирани за живот у савременом британском друштву и оних који су остали ван његових граница.