Убијајте цивиле

На Бриселском тајном договору 13. марта 1999. године челници НАТО донели су одлуку о нападу на Србију! Састанку су присуствовали генерали Клаус Науман, Весли Кларк, генерал Шварцкопф, генерал Андерсон, генерал Роузман, Жак Клајн, Вилијем Вокер и Бернар Кушнер... Као датум одређен је 17. март, али због лоших метеоролошких услова одређен је други датум, 24. март. Захваљујући обавештајном раду српских агента, који су били добро позиционирани у самом врху НАТО, власти у Београду имале су правовремену информацију о почетку напада. Читав састанак од 13. марта је документован и Курир ексклузивно објављује закључке са овог састанка.

Зацртани циљеви сврстани су у неколико група:
1) Створити најоптималније услове за агресију на Југославију. Операцијом „Алигатор“ понизити Југославију и блицкригом поразити војску и полицију на Косову и Југославији.

2) У случају пружања отпора Југославију разарати најубитачнијим средствима уз коришћење муниције са осиромашеним уранијумом и касетних бомби. Контејнере с бојним отровима и микробиолошким материјама активирати ако одбрамбени системи пруже толики отпор да се поремете планови разрађене акције „Алигатор“. Стратешке неутронске бомбе користити за елиминисање живе силе на граници према Албанији и Македонији.

3) Формирани међународни суд у Хагу треба да пресуђује по брзом поступку политичком, војном и полицијском руководству Југославије уз селективан приступ, јер инсајдери треба да послуже тужилаштву и суду за доношење брзих пресуда. Судити за најтежа дела из области ратног права: за геноцид, ратне злочине и кршење закона и обичаја ратног права.

4) У случају отпора Југославије треба убијати цивиле, рушити мостове, болнице, школе, обданишта, резервоаре воде, инфраструктуру, релеје, трафо-станице, далеководе. Рушењем рафинерија изазвати еколошку катастрофу. Винчу не треба штедети јер се рушењем реактора стварају могућности за брзу капитулацију Југославије. Активирати и операцију „Потковица“, односно преко ОВК припремити наводни егзодус албанског живља, који ће се повлачити према Албанији и Македонији, где ће чекати телевизијске екипе највећих медијских кућа на свету као би се овековечила наводна зверства југословенске војске и полиције.

5) Створити услове за стварање независне државе Косово, која ће функционисати само уз присуство НАТО снага, а оне се неће повлачити најмање двадесет година. Независна држава Косово ће се касније припојити Албанији и уз узимање територије од Србије (југ Србије до испод Алексинца), западне Македоније, Малесије од Црне Горе и северног дела Грчке створити велику Албанију, која ће доминирати Балканом и свим путним и ваздушним коридорима према Азији и Африци.

6) Уколико дође до брзе капитулације Југославије, одредити правце повлачења војске, полиције и српског и неалбанског становништва према Мердару, Бујановцу и у правцу Приштина - Медвеђа. При том заробити сва борбена средства војске и полиције и третирати их као ратни плен ОВК. Не допустити да се извуку авиони из хангара Слатинског аеродрома. Војно способним грађанима Косова српске националности који су приступили војним и полицијским јединицама такође забранити напуштање покрајине.

Француски мајор - српски шпијун

Да је српска служба добро покривала НАТО, говори и случај француског мајора Пјер-Анрија Бинела, који је, према наводима француских војних органа, у периоду од 1996. до 1998. године одавао српским обавештајцима поверљиве војне податке о циљевима НАТО у Србији.
У књизи објављеној у јуну 2000. Бинел прихвата да је „отишао предалеко“ како би допринео да се „избегне крвопролиће“ и додаје да није издајник, про-Србин „нити је за Милошевића“.
„Шеф кабинета и официр за безбедност генерала Пјера Вирота и начелник француског представништва у војном комитету НАТО Бинел ступио је у везу током 1998. године са српским војним обавештајцем, пуковником Јованом Милановићем, с којим се састао у четири наврата и том приликом му ‘усмено и писмено поверио тајне податке о припремама ваздушних удара НАТО’“, наводи се у оптужници. Војни суд му је у Паризу 15. децембра 2001. године одузео чин и осудио га на пет година затвора, од чега три условно. Пре тога је нешто мање од годину дана био у притвору. Ослобођен је у пролеће 2002.