Русија и Украјина: 360 година од поновног уједињења

1. октобра 1653. године по декрету Општедржавне сталешке скупштине Левобережна Украјина је постала део Русије. Ово припајање је имало огроман историјски значај за две земље – геополитички, социјални и културни.

Украјина је од 16. века улазила у састав уједињене литванско-пољске кнежевине – Речи Посполите. Стални притисак од стране Пољака приморао је многе Украјинце да побегну преко Дњепра где је ускоро формирано слободно козаштво. Запорошки козаци су 1648. године под руководством хетмана Богдана Хмељницког подигли устанак у Речи Посполитој захтевајући ослобађање од власти пољског краља. Устанак је прерастао у народноослободилачки рат који је резултирао стварањем самоуправне државе у Придњепровју – Запорошке војске. За наставак рата с Пољацима козацима је био потребан протекторат. Богдан Хмељницки је савезнике почео да тражи у Руској држави, Отоманској империји, Кримском канству и чак се надао да ће закључити мир с Пољском. На крају се одлучио за Русију и самим тим је осигурао војну безбедност, објашњава главни наручни сарадник Института за проучавање Словена РАН Светлана Лукашова:

- Припајање Русији је обуставило претензије од стране Речи Посполите и могућност агресије од стране Кримског канства. У 17. веку су напади кримских Татара били редовни и пљачкање земаља и узимање заробљеника је представљало уобичајену праксу. Природно, појава руске војске у кијевској губернији означавала је прекид сваке војне агресије.

Богдан Хмељницки је у том тренутку учинио једини исправан избор, кажу историчари. Већ 100 година касније почела је стагнација Речи Посполите и Отоманске империје, а Кримско канство је сасвим престало да постоји.

Русија је са своје стране коначно решила питање с Речи Посполитом, својим главним геополитичким противником у 17. веку, каже главни научни сарадник Института за руску историју РАН Александар Малов:

- Потписујући Андрусовски споразум 1667.г. и Споразум о вечном миру 1686.г. Реч Посполита је практично признала да је изгубила у такмичењу за улогу политичког лидера у региону. То је Русији отворило могућност за даљи раст и развој. Резултат је представљао повратак већег дела земаља изгубљених почетком 17. века. То је било важно за Русију с територијалне тачке гледишта.

Ширење на запад омогућило је Русији да појача свој утицај у овом правцу и да уђе у европску заједницу. Не само то, управо улазак украјинских земаља је претворио Русију у империју тврди историчар Николај Сванидзе.

- Руска империја су Русија и Украјина. Ако нису заједно, империја не може постојати. Људи могу на различите начине да се односе према империји, добро или лоше. Али империја је била плод савеза Русије и Украјине. Управо кад су се ова два народа ујединила постављен је темељ Руске империје и касније Совјетског Савеза као наследника Руске империје у знатној мери.

Осим политичке користи уједињење је представљало и почетак културног богаћења двеју земаља, сматра Николај Сванидзе:

- Без уливања украјинске културе, украјинске цивилизације, а Украјина је ближа Западу, Европи, Русија би много осиромашила. И то исто се у подједнакој мери може рећи за утицај Русије на Украјину. Колосална руска култура која има моћне корене, веома је обогатила украјинску.

Међусобно прожимање руске и украјинске културе је било толико јако у току више од три века да их је већ тешко одвојити. Тако се, на пример, књижевно наслеђе писца Николаја Гогоља не може прибројати култури само једне земље. Исто као и стваралаштво писаца Владимира Корољенка, Александра Куприна, Иљје Иљфа, Евгенија Петрова и Исака Бабеља који су се родили на украјинској земљи.

Александра Дибижева,