„Италија за живот“

Николај Гогољ, који је живео у Риму од 1837-1841. године је писао: „Сва Европа је да се гледа, а Италија је за живот“. Ево и у ХХ веку, многи руски емигранти, који су напустили Русију после октобарске револуције, су изабрали управо Италију за своје пребивалиште. То су били најбољи писци, уметници, музичари, а њихово стваралаштво је постало део европске културе.

Сергеј Федјакин, виши научни сарадник научно-истраживачког центра „Дом руске дијаспоре „Александар Солжењицин““ је рекао за „Глас Русије“:

 „Италија је утицала на живот многих писаца-емиграната: Зинаиде Гипииус, Дмитрија Мережковског, Бориса Зајцева, Михаила Осоргина, Александра Амфитетрова и других. Од познатих писаца руске дијаспоре у Италији је од 1924. године живео песник-симболиста, мислилац и научник-филолог Вјачеслав Иванов“.

Руском песнику Иванову il Bel Paese је постала друга отаџбина. „Тавријски мудрац“, чији је стан у Тавријској улици у Санкт Петербургу био најчувенији књижевно-уметнички и филозофски салон дореволуционарне Русије, Иванов је много путовао. Омиљено место песника је постала Италија, где је срео и љубав свог живота Лидију Зиновјеву-Анибал, која је постала његова супруга. Њихова срећа је кратко трајала, јер је Лидија умрла. Али, Италија је остала за песника земља која пружа срећу. И када су 20-их година смрт друге супруге, болест сина, тежак живот у Русији утицали на песника да напусти земљу, Иванов је изабрао Рим. 1924. године он је заувек напустио отаџбину.

Изузетна ерудиција и широко образовање су омогућили песнику да постане професор у Колеџу Боромео у Павији. Али, 1931. године песник се враћа у Рим и ту остаје до краја живота. Он је радио у ватиканском Институту за Исток и папском колегијуму „Русикум“, где је предавао црквенословенски језик, држао предавања о руској књижевности, између осталог, и о Достојевском. Иванов је перфектно познавао древне језике и зато је Ватикан од њега затражио да уради увод и напомене за псалтиру. Руски писац је, такође, написао и увод и напомене за Дела и Посланице Апостола и за Откровење Јованово.

Рим за Иванова није био само место у ком је живео, него и инспирација. Он пише „Римске сонете“ и циклус од 118 песама “Римски дневник“. Рим је био на почетку и на крају духовног постојања Иванова, јер је песник у Италији проживео око 30 година.

Таленат и знање Вјачеслава Иванова су били тражени не само у Ватикану: енциклопедијски речник Трекани је објавио његов чланак „Симболизам“, а касније се објављују радови о Љермонтову и форми у књижевности. Интересантно је да је многе своје радове, као што су „Писмо Пелегрини“, „Мисли о принципима савременог духа“, „Форма која града и форма која је саграђена“, „Хор будућности“, Иванов писао на италијанском.

„…Љубав према Италији – показатељ нивоа образовања. О карактеру епохе се може судити по томе како се воли Италија и шта се воли у Италији…Ми смо њени унуци“, пише песник у „Цртице о Русији и Италији“.

У Риму се налази архив Иванова, који је највећи и најзначајнији руски архив стваралаштва у Италији. Уметничко наслеђе Руса у Италији још увек није детаљно истражено.