Kолико добрих ствари пропуштамо?

Човек је седео на станици метроа у Вашингтону. Д.Ц,  и почео да свира виолину. Било је хладно децембарско јутро. Свирао је шест Бахових комада, око 45 минута. За то време, пошто је било радно јутро, израчунато је да је бар хиљаду људи прошло кроз станицу, највећи број њих одлазећи на посао.

Након три минута неки средовечни човек је приметио музичара који свира.

Успорио је, застао на пар секунди, а онда пожурио да стигне на време тамо куда је кренуо. Минут касније, виолиниста је примио први долар као напојницу: једна жена му је убацила прилог у кутију без застајања, настављајући да хода. Након пар минута неко се наслонио на зид да га слуша, али је онда погледао на сат и кренуо даље - очито је каснио на посао.

Највише пажње је показао трогодишњи дечак. Мајка га је пожуривала али је дете застало да чује виолинисту. Мајка га је онда повукла, и оно је кренуло са њом, непрестано се осврћући. Такву реакцију показала је још неколицина деце, али су их сви родитељи без изузетка приморали да наставе даље.

За 45 минута свирања само шест људи се зауставило и кратко слушало музику. Око 20 је дало новац, али су наставили да ходају уобичајеном брзином. Виолиниста је сакупио 32$. Када је престао да свира настала је тишина, али то нико није приметио. Нико није запљескао нити показао било какву реакцију.

Нико није знао да је виолиниста био Joshua Bell, један од најбољих музичара света. Он је свирао једно од најинтригантнијих дела икада написаних, на виолини вредној 3,5 милиона долара. Два дана пре наступа у метроу, Joshua Bell је распродао концерт у Бостонском позоришту где је карта костала 100$.

Ово је стварна прича. Joshua Bell је свирао инкогнито у оквиру експеримента који је организовао лист Вашингтон Пост, а радило се о перцепцији, укусу и приоритетима које људи имају. Основно питање за експеримент је било ово доле.

На јавном месту у неадекватно време:

- Да ли примећујемо лепоту?

- Да ли застајемо да бисмо у њој уживали?

- Да ли препознајемо таленат у неочекиваном контексту?

Један од могућих закључака овог искуства могао би бити: ако немамо минут да застанемо и слушамо једног од најбољих музичара света, који свира један од најбољих музичких комада икад написаних - колико других ствари пропуштамо?