Демистификатори митоманије

Нема сумње да ће озбиљан социолог или научник закључити да живимо у времену олаких (пр)оцена и недопустивих површности и то баш у сфери јавног живота. Нисам далеко од закључка да је данас темељнији радник у фабрици или сељак у селу од многих који би, барем по призвању и вокацији, требало да буду неприкосновено озбиљни и чињенично утемељени у својим јавним иступима и обраћањима која, сама по себи, имају за циљ да едукују и шире видике другима.

Талас површности и неутемељености је, кроз појаву олаких „критичара“ у својству „демистификатора“, и у Црној Гори и у Србији запљуснуо и брод Цркве Христове. Интересантно је да они своје „критике“, тј. личне идеолошке опсервације, доживљаје и утиске позиционирају и посебно усмеравају на наводне „митове“, па следствено томе, и „митоманију СПЦ“ чиме постају својеврсни фабриканти митоманије. Још је веће чудо то што 99% тих идеолошких „критичара СПЦ“ уопште, по својој слободној вољи, и не припада Цркви. И ту долазимо до апсурда. Атеисти, који као и сви други људи имају право на сопствени избор, опет долазе у позицију да „у име слободе“ намећу своје ставове.

Не бих имао ништа против њихове позиције и њиховог избора када би они започињали догматске или, како они воле да кажу, доктринарне расправе са жељом да јавност, па и нас из Цркве, увере у утемељеност и супериорност својих ставова и учења. Међутим, расправа се не креће у том правцу.

Идеолошки критичари Цркве Христове, заоденути одорама „толеранције и грађанског друштва“, без зазора задиру у оно што се њих појединачно не тиче и што им нико не намеће. Секуларност државе су схватили као средство за борбу против мисије Цркве као што су и једнопартијски систем колико до јуче доживљавали и тумачили на исти начин.

У Цркви нема и не може бити мита и митоманије. Вера у вјечни живот, у рођење и васкрсење Христово, у светосавско-светолазаревски завет, у чуда Светог Петра Цетињског и Светог Василија Острошког није и не може бити мит за вернике. То је њихова жива и истинита вера. И то нико не може да вређа и назива недоличним терминима.

Међутим, све и да има тога о чему пишу иако нема, само се по себи намеће питање: шта се то њих тиче ако они, по сопственом признању и изјашњењу, не припадају Цркви? Поставља се и још једно питање: зашто они, мимо темељних докумената о људским правима, закона ове земље и норми грађанског друштва, користе сваку прилику да изругују веру и вређају верска осјећања пре свега отачаствених архијереја, свештеника и монаха, а потом и толиких милиона верника? Прегледао сам бројне законе и документа о људским правима. Они штите право на слободу вероисповести у најширем смислу. Али, то демистификаторе не обавезује.

И не само то. Такве речи и оптужбе долазе из неких политичких странака и публицистичких радионица оних који су се у име своје дојучерашње идеологије борили против свих вера, а данас се у име своје нове опсене боре само против православне вере?
       
А најинтересантније је то што демистификатори, који за себе кажу да су „европејци“, желе да препишу све из Европске уније, али не и оно што се тиче слободе вероисповести и положаја цркава и верских заједница у данашњим европским државама.

Ипак је време да идеолошки критичари Цркве и самозвани „демистификатори митоманије“ схвате да није ни добро ни корисно мешање православне еклисиологије и политике, црквених канона и државних граница, црквене историје и блиске прошлости, догматике и националне проблематике, есхатологије и партијских интереса.