"Десни сектор" против "Доњецке републике"

Иља Горјачев из притвора пише о дешавањима на истоку Украјине

Основна емоција која покреће Десни сектор је шовинизам. Међу савременим европским десничарима (мислим на политичке, а не на субкултурне елементе) то је неприхватљиво. Такође, Десни сектор је успео да привуче ка себи пасионирану субкултурну пасионирану омладину која гравитира ка Русији са југа и истока Украјине. Зашто су навијачи Шахтјора и Черноморца подржали Десни сектор?Зато што руске политичке иницијативе није било ни у идеолошком, ни у организационом смислу. а шовинистичка идеологија Десног сектора се базира на неуобичајено уском пантеону хероја (Бандера, Шухевич и остали) која је сасвм жива, но боље ишта него ништа.

23 године Русија није имала никакву стратегију, нити конзистентну политику према Украјини. на то су ми се често жалили и активисти данашње ''Доњецке републике'', који су више пута долазили код мене у Србију. Не треба се стидети очигледних ствари и правити се да се 23 године ишло ка данашњој ситуацији.Не. Није било систематског рада о Украјини. Сада не треба оклевати да се ''са нуле'' прави основа политике у том правцу, али се не треба правити да се Русија све ове године борила за Русе у Украјини. Људи добро памте и не воле лажи.

Отприлике пре годину дана сам са тимом московских политичара разматрао пројекат стварања алтернативног руског идентитета у Украјини, који је адаптиран конкретним условима у Украјини и није везан за Москву. Чак сам и требао да идем у Кијев, али ...

Објаснићу идеју. Локална, регионална идеја, идентитет, идеологија која би била значајно привлачнија нашој (руској и проруској) циљној групи у Украјини. Данас руско чиновништво значајно тера одсеца циљну групу, оријентишући се и обраћајући се преко медија руским носталгичарима за СССР. Нама су потребни сви сенменти становништва југа и истока Украјине. Потребна нам је омладина и потребни су нам они који козиционирају себе као ''Украјинце'' (слоган ''Украјинци за Русију'').Грубост естетике (условно означена као ''естетика Георгијевске ленте'', коју Русија са собом вуче у москвоцентризам и одбија мноштво наших потенцијалних сабораца, у првом реду младих и пасионираних, а привлачи само носталгични стари узраст.

Накрају ми губимо - слика са Запада (Кијева) показује нам слоган ''Младост и револуција'', а на Истоку је то превасходно статији узраст или жене. При том наших мобилизационих ресурса не недостаје ни на Југу, ни на Истоку. Зато ме активно појављивање бренда ''Доњецка република'' и црно-плаво-црвених застава у медијима радује. Узгред, имам једну лирску дигресију. Да сам ја на месту становника Нарвског округа у Естонији, ја бих већ мислио о нарвској застави и другим атрибутима једне пристојне државе, јер тенкови не могу сами да дођу - нека квазидржавна творевина прво мора да их позове, као нпр. у анексији Балтичких земаља 1940. године.

Уопште, оптималније ми је изгледала варијанта отцепљења Крима као центра Југа и Истока формално независног од РФ, али је Русија изабрала више праволинијски пут. Мада, с' обзиром на тужно искуство са елитама Абхазије и Јужне Осетије, сасвим је јасна жеља за контролом од почетка, а не да се надувавају сасвим случајни Аксенов и компанија.

У принципу, Русија је у свету пoчела да заузима празну нишу традиционалистичког центра, а десне политичке снаге у Европи подржавају Русију већ сада (Ко је у Риму лепио плакате против Обаме и подржао Путина?).Нажалост, Русија одбија да спозна своју позицију и извуче корист из ње, правећи десну интернационалу као мрежу агената за свој утицај у целом свету. Ситуационо да, медијски ћемо пхвалити сепаратисте у Шкотској, и на северу Италије (1. маја 2009. године смо као ''Руски Образ'' смо изашли на првомајску шетњу са заставама разних европских непризнатих држава, изразивши солидарност са њима и идеју стварања регионалне Европе нација као противтежи супербирократском, секуларном, ваннационаном и глобалистичком Бриселу), показивајући да Крим није изузетак, већ тенденција, али потребно је доста више. Потребан је систематски рад, јасна и разумљива државна идеологија и потреба о којој сам ја више пута писао.

Враћамо се на Десни сектор. Његов пример демонстрира крах субкултурног национализма. Субкултурни националисти Украјине и Русије су на интернету годинама маштали под паролом: ''Када ми дођемо на власт...'' Ево, дошло је то ''Када ми дођемо на власт'' и за пар месеци Десни сектор је против себе окренуо све (мислим на украјинску политичку елиту) и није могао да конвертује ресурс поверења које му је дато у политичку власт или бар један њен део, и показао је свој неуспех и зависност од Украјинске службе безбедности (њихова симбиоза је друга тема за размишљање).

Пример Десног сектора је пример за целу Европу - успешан може бити само политички пут. Узгред, поред Десног сектора интересантан је успех Националног фронта на општинским изборима у Француској, и симпатично је то, што Марин Ле Пен не даје своју подршку Дмитрију Јарошу и компанији, већ руској анексији Крима.

Иља Горјачев,