Марсонаути совјетских реалија

Русија је разрадила концепцију супертешке ракете и космичког брода за пилотиране летове на Марс. У Државном космичком научно-истраживачком инситуту Хруничев претпостављају да ће лет посаде од 4 човека на Црвену планету моћи да буде изведен за 25 година.

Мало ко зна да смо још почетком 60-их година прошлове века стајали ближе летовима на Марс него данас. Концепција брода за Марс била је већ готова. Разраде су све водиле у два правца истовремено, сећа се инжењер Владимир Бугров.

У складу са одлуком владе разрађиван је огроман систем у који су улазили ракета-носач, десет пута јача од оне која је подигла Гагарина и тешки интерпланетарни брод – основа интерпланетарног комплекса. То није била просто разрада на папиру. То су били и изведени у металу ракета- носач и макета тешког интерпланетарног брода.

Три космонаута требало је да полете 1971. године бродом тежине 75 тона за Марс, да облете Марс, избаце на њега неколико сонди и да се врате на Земљу. Експедиција је требало да траје три године. Постојао је и проширени сценарио, укључујући облетање Венере у повратку. Како намирнице и вода не би заузимале много места, требало је предвидети затворени циклус прераде биоотпада. На броду за Марс били су планирани стакленици са поврћем и колоније једноћелијске алге хлореле. Ова алга претвара угљен-диоксид у кисеоник путем фотосинтезе.

Други правац предвиђао је искрцавање на Марс. 1975. године требало је да на планету буде послат гигантски комплекс од 1630 тона са шест космонаута, претходно окупљених на земаљској орбити. На прилазу планети требало је да се они поделе. Један део кружио би око Марса, други, „марсијански воз“, извео би спуштање. Воз је значио пет везаних блокова на точковима: кабина, аутономна електрична централа, платформа за бушење, авиона за летове у разређеној атмосфери планете (тих година сматрало се да је то могуће) и ракета за поновно полетање са Марса. Према плану воз који би се кретао по Марсу, сакупљао би узорке тла. Затим би космонаути полетели, спојили се са орбиталним одсеком и њиме се вратили на Земљу.

Ипак 1964. године руководство земље поручило је инжењерском бироу Сергеја Корољова ОКБ-1 да се преорентише на Месец, јер већ је била у току „месечева трка“. Корољов је почео да преправља за нове циљеве тешку ракету Н-1 – кључну карику у обе варијанте експедиције на Марс. Али нажалост пробе Н-1 су биле неуспешне, наставља Владимир Бугров.

Читав пројакат за Марс заједно са Месечевим и читав материјални део који је био припремљен, основа је за неколико ракета. Читава инфраструктура на полигону, огромни објекти били су уништени, између осталог и документација. Зато није сачувано ништа.

За разлику од саме Н-1, њени мотори испоставили су се поузданим и користе се до данас. Купио их је Јапан и друге земље. У Русији се на њиховој основи прави нова лака ракета. Што се тиче Тешког брода за Марс, његова макета, наравно, модернизована, и даље стоји у московском Институту за медицинско-биолошке проблеме. Сада је користи шесторо учесника експеримента имитације лета на Црвену планету – Марс 500. Добијени подаци биће потребни за припрему реалног лета 30-их година. Симболично што ће за будући лет одговарати стара макета. Сасвим скоро, 12. фебруара, њој предстоји „слетање“ на Марс. Полувековна епопеја се наставља.