Проблем ПРО – врата забрављена са обе стране

Мајски самит НАТО резултираће привременим резимеом дискусија, које су се доста одужиле у вези европског система ПРО. Већ је и сада јасно, да предстојећи резиме неће бити прихватљив за све. Уосталом у сезони уочи избора у САД и не може се рачунати на успешно решавање сличних проблема. О судбини ПРО у глобалном плану решаваће се после новембра 2012. године.

Троструко понављање позиције

Русија констатује да нема напредка у преговорима о систему ПРО и припрема се за војно-техничке мере реаговања. САД и НАТО настављају са тврдњама да ЕуроПРО није усмерена против Русије.

У шаху, троструко понављање позиције може бити основ да се призна резиме партије на захтев једног од супарника. Позиције страна у ПРО поновљене су знатно више од три пута, међутим нема ко да призна резиме и прекине партију. Русија и САД – не припадају тим субјектима међународног права, који су спремни да у свом спору допусте учешће спољног арбитра.

Наредни догађај, који би требало нешто да реши у судбини европског система ПРО, биће мајски самит НАТО у Чикаго. Очекује се да ће током самита бити донете практичне одлуке о размештању система ПРО у Источној Европи, и могуће је - о плановима даљег проширења система.

Представници МИП РФ изјављују о спремности Русије да оствари комплет мера реаговања, који је у новембру 2011. презентирао председник Дмитриј Медведев.

Степенаста реакција

Могућа реакција Русије на активност НАТО на размештању ПРО, коју је у јесен прошле године формулисао Дмитриј Медведев, има „степенасти“ карактер. Она омогућава варирање у активностима зависно од ситуације, која се формира. Углавном иницијативе председника у вези појачања руског система упозоравања о ракетном нападу (СПРН), система ваздушно-космичке одбране и стратешких нуклеарних снага (СЈС) већ се остварују.

Нису остварене позиције, чија је реализација могућа само у условима наглог заоштравања ситуације. То је размештање у Калининграду ракетног система „Искандер“ као одговор на могуће размештање елемената ПРО у Пољској, и напуштање спораума СНВ-3. Ове мере ће фактички значити повратак на нешто налик на „хладан рат“. Њихова реализација је могућа у случају ако се сложи низ неповољних фактора, међу којима је основни – резултати избора у Вашингтону.

Јужна варијанта

Још један могући корак је ширење географије руског СПРН. У низу средстава јавног информисања, који се позивају на неименоване „поуздане изворе“ појавиле су се информације о могућој изградњи наредног „Воронежа“ у Приднестровју. Такав корак не изгледа баш веома реалан.

Као прво, он је у контрадикторности са данашњом политиком РФ у вези постављања система СПРН у границама земље. Друго, он подрива традиционалну за Москву опрезну политику на постсовјетским просторима, а то би нагло заоштрило ситуацију у Приднестровју. Најзад, систем СПРН је пре свега потребан за праћење могућих лансирања балистичких ракета на територију РФ, и западни правац успешно покрива Калининградска РЛС, јер се његова област са севера преклапа са зоном праћења РЛС код Санкт-Петербурга, а на југу – код Армавира. На запад „гледа“ и РЛС у Белорусији. Потенцијално размештање на југу Европе елемената ПРО од стране САД неће повећати ракетну претњу из тог правца. Размештање руског радара СПРН у Приднестровју у оваквим околностима није неопходан корак.

Вашингтонско питање

Очигледно да је затегнутост у историји са ПРО условљена „предизборном климом“ – скорашњим у Русији и данашњим у САД. Председник Барак Обама данас је доста ограничен у могућностима доношења војно-политичких одлука, јер се свака од њих оцењује и излаже оштрој критици.

Међутим нема сумње, да уколико он добије изборе и остане на председничком месту наредне четири године, он ће имати довољно могућности за постизање узајамно прихватљивих споразима са Русијом, као што је био случај са споразумом СНВ-3 током његовог првог мандата.

Ипак остаје отворено питање о политици САД, уколико буде председник, например, Мит Ромни. Са једне стране данашња риторика републиканаца не улива наду на брзо узајамно разумевање, са друге стране – прагматично посматрање проблема безбедности мора да сугерише станарима Беле Куће, независно од њихове партијске припадности, мисао о неопходности изналажења заједничког језика са Русијом.

Илија Крамник,