За тебе је боље да те убијемо.

 Међународни акти за заштиту људских права у извјесном обиму гарантују право на живот. Присутна је и тенденција да се појам права на живот прошири на категорије као што је „право на живот достојан човјека“ па све до „права на срећу“, на први поглед се чини као добродошло унапређење заштите људског живота.

Међутим, како то обично бива ни овај пут ствар није онаква каквом се чини. За почетак уопште није ријеч о новој тенденцији, заправо ова тенденција је присутна у пракси још од 30-тих година прошлог вијека.

Наиме, кованицу „Живот који није вриједан живљења“ први је употребио, не неки прослављени хуманиста или борац за људска права већ сам Адолф Хитлер у истоименој наредби коју је написао руком у октобру 1939. године (документ 1556-PS коришћен у нирнбершким процесима) а на основу које је из самилости убијено око 200,000 људи који су боловали од менталних болести или су били особе са инвалидитетом, 75,000 остарјелих особа и 3,000 дјеце у доби између 3 и 13 година старости којима је била потребна туђа њега. Негдје се наводи податак и да је 400,000 људи било присилно стерилисано. Ово је све учињено из наводне самилости јер се на основу „најбољег медицинског мишљења које је доступно“ сматрало да те жртве због своје болести или физичког стања воде живот који није вриједан живљења. Стварни критеријуми којима је процјењиван квалитет нечијег живота нису били емотивносаосјећајне природе, већ искључиво финансијске. Нацисти су израчунали колико их на годишњем нивоу кошта његовање таквих лица те су створили убјеђење да они који не могу да им радно користе представљају „бескорисне изјелице“.

Данас принцип „живот вриједан живљења“ или „живот достојан човјека“, исто као и некад, не ствара никакву конкретну обавезу на страни државе према њеним грађанима, али представља основ за масовно убијање. Ово се најјасније може видјети на примјеру особа са инвалидитетом. Наиме, тјелесни или душевни поремећај (утврђен такође на основу „најбољег медицинског мишљења које је доступно“)  представља основ за прекид трудноће без обзира на старост бебе јер се сматра да особе се оваквим поремећајем воде „живот који није вриједан живљења“ или модерним језиком казано „живот који није достојан човјека“. Међутим, особе са оваквим недостацима, које већ живе такав живот, немају основа за било какво потраживање према држави која им није омогућила боље. Дакле, „живот који није вриједан живљења“ или „живот који није достојан човјека“ је довољан основ да се дозволи убијање таквих особа али не и да им се унапреди живљење, као и 40-тих прошлог вијека. Такође, као и раније и данас џелати носе бијеле мантиле и испред имена им се пише др.

Постоје и двије битне разлике између онога што је рађено раније и онога што се дешава данас. Прва разлика је у томе што је критеријум у Нацистичкој Њемачкој на основу којег је утврђивано чији чивот није вриједан живљења био довољно јасан, транспарентан, конкретан, чак на неки начин и научно провјерљив, док критеријум за утврђивање ко би могао да живи животом који није достојан човјека није јасно дефинисан. Врло је растегљив и подвргнут је субјективним категоријама, дакле није објективан. Друга разлика је у томе што су жртве „живота вриједног живљења“ избројане и коначне, док жртве „живота достојног човјека“ су небројене, већ вишемилионске и још увјек нијсу коначне.

Нацисти су вјешани због систематског провођења овог програма али је процедура одузимања нечијег живота била строго происана и није била толико једноставна и краткотрајна као што је то данас случај.