Шта нас је коштало живота – Разбијање догми 3

Служитељи Иродове круне су затровали атмосферу и бројне душе својих сљедбеника учењима којима настоје оправдати властољубље егокомодитета. Догма која можда одвлачи и највећи број рођених у идеолошки амбис вјере у смрт јесте догма којој је лицезвјерност скривена маском стуке – права.

Догма број 5 – Прекид трудноће је људско право жене:
Људска права гарантују слободан прекид трудноће. Због најразичитијих животних ситуација као што су нарушено здравље, лоше имовинско стање или други планови, жена мора имати право на прекид трудноће.



Разбијање догме:
Питање рођења дјетета се тиче и оца. Апсолутна забрана прекида трудноће представља пропорционалан баланс између права жена и права нерођене дјеце. Апсолутна забрана прекида трудноће не крши женама право на живот ни у ситуацијама животне опасности по мајку. (Европски суд за људска права, децембар 2011. године)
 
Онај ко је у Европи овлашћен да тумачи шта су то људска права и који је њихов обим јесте Европски суд за људска права у Стразбуру.  Претеча данашњег суда јесте Европска комисија за људска права која је у предмету X v the United Kingdom (1990) утврдила да мушкарац који је биолошки отац, има приватна и породична права у односу на нерођено дијете. Дакле питање рођења дјеце се тиче и оца!
 
Европски суд је пресудом у предмету A, B and C v. Ireland, избрисао сваки правни разлог који се темељио на погрешној интерпретацији права гарантованих Европском конвенцијом о заштити људских права и основних слобода од стране најразличитијих субјеката за постојање могућности за прекид трудноће у правном систему уопште.

Наиме, људска права на којима је заснивана ова догма су концизирана одредбама Европске конвенције из чланова: 2 односно права на живот жена; 3 односно забрану мучења, понижавања и нечовјечног поступања према женама; и 8 односно заштиту приватног и породичног живота жена. Сва три ова члана Европске конвенције су свеобухватно анализирана од стране Европског суда за људска права у контексту права жена на прекид трудноће у наведеном предмету А, Б и Ц, и то у односу на три различите ситуације у којима су се налазиле жене које су хтјеле да прекину трудноћу.

Све три жене су тврдиле да су због забране прекида трудноће биле изложене третману који представља мучење и понижавање жене. Тврдиле су да опције које су им биле на располагању: да се носе са табуима и почине абортус у иностранству или да роде, деградирајуће и понижавајуће према њиховом достојанству.

Европски суд сматра да је све што су оне навеле психолошки и психички мукотрпно за сваку жену али и то да све наведено нема тражену јачину да би се могло сматрати понижавајућим и деградирајућим чак и када је све праћено финансијском несношљивошћу.

Даље, ове жене су тврдиле да им је забрана прекида трудноће прекршила право на приватност.

Европски суд је нашао да наведена забрана представља пропорционалан баланс између права на поштовање њиховог приватног живота и права нерођене дјеце, те да не постоји кршење права на приватност.

Једна жена се жалила на кршење права на живот јер прекид трудноће у Ирској није могућ ни у ситуацијама животне опасности по мајку.

Наводе о кршењу овог члана Европски суд је сматрао неоснованим, те није ни прихватио њихово разматрање.