Нова година сиријске кризе

Сиријска криза се одужила на још годину дана. Прве демонстрације са захтевима за спровођењем реформи у земљи одржане су у пролеће 2011. године и брзо су прерасле у оружане сукобе опозиције и владе. Земља је 2012. године у суштини прешла на грађански рат.

За годину дана неки су више пута предвиђали крај актуелног режима у Сирији. Различите прогнозе су даване како у вези с владом Асада, тако и у погледу њега самог, од месец дана до пола године. Башар Асад није обраћао пажњу на пророчанства, опозиција је тежила ка томе да их спроведе у живот. Устанике подржавају неке западне и арапске земље. И не само на речима. Русија има податке о испорукама оружја Сирији. Западни медији су ове информације прво доводили у сумњу, очигледно играјући на један гол у тиму против Асада. Међутим, касније су саопштили да се опозиција снабдева минобацачима, митраљезима и преносним закетно-ракетним комплексима (ПЗРК). Чула се и изјава министра иностраних послова Француске Лорана Фабиуса о испорукама преко Катара и Саудовске Арабије.

Министар иностраних послова Русије Сергеј Лавров и бивши начелник Генералнштаба Николај Макаров су изјавили да сиријски опозиционари поседују ПЗРК Stinger („Стингер“) америчке производње. Кад су се једном латиле оружја, ниједна ни друга страна се више од њега нису растајале. Терористички актови су постали још једно средство у борби. Мирно становништво је за то плаћало својим животима. Као жртве су пале на десетине хиљада људи. Ситуација у Сирији се чешће од других разматрала у Организацији Уједињених Нација.

У Савету безбедности УН многи су и даље склони томе да оно што се дешава у Сирији окончају на већ познати начин. Либијска операција се у Организацији назива малтене најбољим моделом за регулисање конфликата. У Москви се више пута чула изјава да неће бити дозвољено понављање либијског сценарија. Ближи и даљи суседи Сирије треба да помогну земљи да се извуче из кризе, а не да решавају како она треба даље да живи, истицао је министар иностраних послова Русије Сергеј Лавров.

- Сами народи треба да одређују судбину својих земаља. Спољашњи играчи треба да делују врло опрезно, треба да подстичу дијалог, а не да покушавају да наметну неке рецепте. У овом смислу либијска криза, либијски модел за нас није никакав образац. Сматрамо да је апсолутно неприхватљиво приступати с таквих позиција другим ситуацијама, пре свега у Сирији.

Русија и Кина су три пута блокирале резолуције Савета безбедности УН. Његови чланови су стално инсистирали на новим санкцијама и јачању притиска на председника Асада. Позиција Москве и Пекинга се није мењала – не сме се допустити једностраност и пребацивање кривице за крвопролиће само на власт. Међутим, главна примедба се састоји у следећем: предложена документа су по оцени два стална члана Савета безбедности, припремала терен за директну војну интервенцију. Сад је Запад крајње забринут због бојевог оружја у Сирији. У случају опасности од његовог коришћења НАТО може поставити питање директног мешања у конфликт.

После примене права на вето на адресу Русије су се зачуле чак и оптужбе за одуговлачење конфликта и подршку Асада. На закључној конференцији за новинаре председник Владимир Путин је поново објаснио – Русија није забринута због Асадове судбине, већ због онога што ће се десити у случају да он буде свргнут.

- Ми једноставно не желимо да уколико данашња опозиција постане власт започне борбу против актуелне власти која ће прећи у опозицију и да то вечно траје. Међутим, мање нас занимају наши интереси, којих тамо и нема тако много – Асад је чешће посећивао Париз и друге главне градове Европе него Москву. Ми се залажемо за то да буде пронађена таква варијанта за решавање проблема која би регион и ову земљу избавила од распада и непрекидног грађанског рата. Наша позиција се не састоји у томе да Асад и његов режим тамо остану на власти по сваку цену. Она се састоји у томе да се људи пре свега договоре како ће живети даље, како ће бити осигурана њихова безбедност и учествовање у управљању државом. А да тек после тога у складу с овим договорима почну да мењају постојећи поредак ствари.

Задатак специјалног посланика Организације Уједињених Нација и Лиге арапских држава (ЛАД) јесте да наведе сукобљене стране на дијалог ради регулисања конфликта у Сирији. Ова дужност се појавила у фебруару 2012. године. Почео је да је обавља бивши генерални секретар ЛАД Кофи Анан. Он је 1989. године као специјални посланик ЛАД помогао да се заврши 15-годишњи грађански рат у Либану. Није могао да понови овај успех у Сирији. Пола године касније напустио је ову дужност признавши да за регулисање кризе неке земље нису имале довољно политичке воље.

План специјалног посланика ОУН није био реализован. Он се састоји од пет тачака, између осталог, то су: обустављање оружаног насиља од стране свих страна, почетак међусиријских преговора и пружање хуманитарне помоћи настрадалима. Преломни моменат је требало да представља конференција „Групе за активност“ о Сирији. 30. јуна у Женеви су се окупили „спољашњи играчи“ – петорка сталних чланова Савета безбедности УН, представници Турске, Ирака, Кувајта, Катара, ЕУ, руководиоца ОУН и ЛАД. Они су се заложили за то да се у земљи оснује прелазни управни орган у који би ушли и представници владе и опозиције. Женевски коминике у којем су наведени принципи Кофија Анана, био је усаглашен после неколико сати преговора. Али, поново се није прешло с речи на дело.

Бивши министар иностраних послова алжира Лахдар Брахими, који је заменио Анана на дужности специјалног посланика ОУН за Сирију такође је признао да женевски договор нема алтернативу. Међутим, на Западу и у арапским земљама се опет дају прогнозе о томе колико времена је преостало Асадовом режиму. Притом се све више стручњака слаже у томе да се чак ни у случају његовог одласка ситуација у земљи неће брзо нормализовати.

ОЛга Денисова,